Istorijski tok je poput plahovite Drine, brz, krivudav i nosi sve pred sobom. U krivudavim brzacima istorijske reke, potopljena se našla najveća Jugoslovenska automobilska ekspedicija – od Kragujevca do Kilimandžara sa pet Zastava 101, 1975...

Autor ovih redova je ponosni vlasnik Zastave 101 B iz 1979 godine. Kupio ju je njegov deda, vozio otac, a sada je u službi četvrte generacije u porodici. Pre više od 20 godina, prebirajući stvari po dedinoj fioci, 2004, pojavila se značka i list iz bloka: „Zastava 101 – Ekspedicija Kragujevac – Kilimandžaro“. Kako niko od tadašnjih sagovornika nije mogao da se seti ekspedicije, krenulo je istraživanje i borba za istorijsko nasleđe automobila koji je za širu javnost postao „svakodnevna kanta, jer boljeg nema“.

Ekspediciju je organizovala Zastava, uz podršku rafinerije ulja Modriča, Tigra iz Pirota, ali i drugih, manjih preduzeća koja su učestvovala u pripremi ekspedicije. Na dan Kongresa Samoupravljača Jugoslavije, sa platoa opštine Kragujevac 14. februara 1975, ekspedicija je svečano krenula na put od Kragujevca do Kilimandžara, dužine preko 11.000 kilometara i 45 dana kroz bespuća Nubijske pustinje, savana, kamenjara, trnovitih predela i močvara.

„Ekspedicija je bila jedan lanac, čija se ni jedna karika nije smela prekinuti, inače bi to značilo kraj za ceo poduhvat...“ - Milan Rakočević. A karike su bile:

•          pet novih, crvenih ZASTAVA 101, četiri sa ukrasnim nalepnicama KG-508-53/54/56/57, bez zadnjih sedišta i jedna u punom fabričkom sjaju KG-508-55 sa nadimkom ’’Salonac’’ kako su ga članovi ekspedicije nazvali

•          Branimir Perić Džo – šampion relija Jugoslavije, vođa ekspedicije

•          Ginka Milinković – iz Komercijale ZCZ, pomoćnik organizatora

•          Milan Rakočević – organizator ekspedicije, autor knjige „U srcu Afrike“ koju je objavio u dva izdanja 2020. i 2023, a koja je i dalje u prodaji

•          Slobodan Nikolić i Miodrag Barlov – automehanicari ZCZ

•          Joža Vlahović – novinar “Vijesnika” iz Zagreba

•          Bratislav Grbić – kamerman

•          Branko Baletić –režiser filma ’’Ekspedicija Kragujevac-Kilimandžaro’’

•          Dušan Sekulić – novinar ’’Ilustrovane politike’’, objavio je knjigu „Putokaz za jug“u kojoj je pisao o svojim ekspedicijama, uključujući i KK

•          Mioljub Jelesijević – fotoreporter i fotograf ekspedicije – uključujući i egzotičnih fotografija Zastave 101 i manekenke iz Tanzanije Vini Kibuja

•          Bogdan Šekler – autor knjige o ekspediciji Kragujevac-Kilimandžaro, “Džambo Afriko” iz 1975, zvanični lekar ekspedicije, novinar “Večernjih novosti” i “Borbe”.

Zanimljivo je da je jedan od članova ekspedicije trebalo da bude i naš čuveni pisac Ljubivoje Ršumović, a dizajn autombila i logo ekspedicije je radio tada poznati dizajner i crtač stripova Veselin Sredanović.

Ekspedicija je prošla kroz sledeće zemlje: Grčka, Egipat, Sudan, Kenija, Uganda (samo jedna kratka etapa, ali ilegalno jer vize nikada nisu stigle do članova ekspedicije) i Tanzanija.

Kako bi čitaoci najbolje mogli da isprate rutu ekspedicije, idite od grada do grada preko online mapa: Kragujevac, Skoplje, Đevđelija, Atina, Pirej, Patras, Aleksandrija, Kairo, Kena, Luksor, Asuan, Jezero Naser, Vadi Halfa, Stanica broj 6. u pustinji, Abu Hamed, El Šereik, Berber, Atabara, Sendi, Kartum, Kosti, Malakal, Kongor, Malek, Bor, Džuba, Torit, Kapeta, Lokičokio, Lodvar, Kitale, Eldoret i Nakuru (Na samom Ekvatoru), Najrobi, Namanga Aruha, Mosi, Marangu, Mombasa, Kilimandžaro – osvojen je vrh Džilmas point.

Putovanje iz ovog ugla možemo okarakterisati epskom avanturom, sa scenama toliko neverovatnim, kao da su iz holivudskog  filma. Na sve to treba dodati da KK nije imala dostupne radio veze - radio stanice su smatrane aktom špijunaže, tako da su imali na raspolaganju samo neefikasne toki-vokije koji su otkazali na 50 stepeni u pustinji. Mobilni telefoni nisu postojali, a fiksni telefon bio je dostupan samo u velikim gradovima. Nisu imali čak ni precizne automobilske mape jer pustarama niko nije krstario, a topografske karte su bile bezbednosni rizik kao i radio stanice. GPS naravno nije postojao, tako da su mapa i kompas bili jedini način navigacije u prostoru. Jedina benzinska pumpa i izvor pitke vode su bili kanisteri prvo na krovovima, a od Sudana utovareni na iznajmljeni Land Rover, i na kraju u jedan mali kamion. Benzin se dosta teško nabavljao gotovo celim putem, kvalitetom je bio daleko ispod našeg. Benzinske pumpe, gde ih je bilo, bile su burad na suncu, daleko od glamuroznioh pumpi koje su i onda, a i nama danas uobičajena i očekivana pojava.

Velika olakšica tokom ove velike avanture je bio postojanje Pokreta nesvrstanih, a jugoslovenski pasoš, ali i natpis Jugoslavija na haubi je otvarao mnoga vrata i omekšavao stavove lokalnih vlasti, pa su ispraćani uz pozdrave Titu. Nije retka bila situacija da je komandant udaljenog vojnog garnizona bio pitomac vojnog obrazovanja JNA i srdačno se obraćao na čistom srpskom jeziku. Ali i pored toga, susret sa vojnim, pograničnim garnizonima u zabačenim delovima Afrike, do kojih često vest o prolasku ekspedicije nije stigla, nije bio nimalo prijatan. Dešavalo se da se ekspedicija nađe pred repetiranim puškama. Veliki problem je bio u nesporazumima jer vojnici nisu mogli da razumeju engleski jezik. Lokalno stanovništvo mnogih zabačenih sela nikada nije imalo prilike da vidi putnički automobil, tako da je Zastava 101 u svom svom sjaju bila velika atrakcija gde god bi se zaustavili. A tu je bilo i veliko čuđenje da je takav mali automobil uspeo proći putevima kuda su išli samo terenski kamioni.

Činjenica je da se ovakvom avanturom ne može pohvaliti nijedan drugi proizvođač automobila do dana današnjeg. Kamenjari, suva rečna korita, trnje, savane u plamenu, divlji predeli kojima se uglavnom kreću zveri, a ne ljudi; sve su to bili veliki izazovi.

Najbolje rešenje za transport od Asuana (Egipat) do Vadi Halfe (Severni Sudan) je bilo unajmljivanje trajekta u luci Asuan koji će prevesti ekspediciju i iskrcati je na tovarni dok luke Vadi Halfa. U stvarnosti, trajekt je bila barža za prevoz kamila i stoke koju vuče zastareli rečni brodić. Automobili su utovareni, i nakon 4 dana plovidbe jezerom Naser, ekspedicija je stigla do Vadi Halfe, priobalnog sela bez tovarnog doka, sa kamenitom obalom. Barža se morala privlačiti obali snagom ljudskih mišića jer nije postajo ni čekrk, niti brod gurač koji bi to obavio. Džo Perić je zajedno sa lokalnim stanovništvom vukao sajle. U jednom trenutku, zarđala sajla je pukla i fijuknula iznad glava članova koji su nemoćno posmatrali sa palube. Baržu je ponela vodena struja, srećom, još jedna barža je bila u luci tako da je jak udarac zaustavio ekspediciju od neplaniranog krstarenja bez kontrole. Kada je došao trenutak da se automobili spuste sa barže, ispostavilo se da je pad previše veliki, pa su se kola spuštala uz pridržavanje, klimajući se na daskama koje su skinute sa stranica barže i korišćene kao navoz.

Milan Rakočević uz veliki osmeh i dalje tvrdi da je Zastava 101 zaista bilo najbolje vozilo koje su mogli izabrati za ekspediciju: lagan, startan, dovoljno brz, pouzdan i ekonomičan. Nekoliko nosača motora i jedan karter, dve zadnje viljuške i jedan gibanj nisu izdržali skokove sa visokih dina pri velikoj brzini, i oštro kamenje suvih rečnih korita. Mehaničari su sve popravljali na licu mesta, bez usporavanja same ekspedicije. Tu su bili sitniji kvarovi, kasetofoni koji su otkazali od visokih temperatura i peska, no Radio Beograd se tih godina itekako čuo na AM talasima čak i u sred Afrike. Ispadale su sijalice i osigurači od vibracija na kamenjarima. Najveći problem sa autombilima je bilo utanjanje u pesak u pustinji, jer su članovi ekspedicije onda morali da guraju, kopaju i svojom snagom odglavljuju automobile iz peska – najbolje rešenje je bila putna brzina od 90 do 100 km/h.

Temperature Nubijske pustinje su bile toliko visoke da su sveža jaja kupljena od lokalnog stanovništva, a koja su se nalazila u gepeku Zastava 101, bila potpuno tvrdo kuvana nakon dnevne vožnje. Veliki baloni sa vodom koji su bili na krovu su gotovo ključali, pa su u početku blaže opekotine zadobijane jednostavnim pranjem ruku. Pustinjska oluja Habub je značajno smanjivala vidljivost, utiskivala pesak i finu prašinu u sve šupljine automobila, a trenje peska u vazduhu je nalektrisavalo i ljude i stvari tako da su varnice statičkog elektriciteta stalno sevale. Najveća opasnost je bilo zaustavljanje jer je pesak vrlo brzo zatrpavao Kečeve.

Ekspedicija se ozbiljno zaustavila u Keniji kada je za 15 kilometara trnovitog puta došlo do 60 pucanja guma. Razlog je bio očigledan, dugačko, oštro trnje koje se zarivalo u spoljne gume, cepalo unutrašnje gume, ali i ostajalo zariveno u spoljne gume, što se po mraku nije moglo videti kako treba. Veliki napor je bio neophodan jer su se gume skidale pajserima, lepile ručno i pumpale ručnom pumpom. U trenutku kada je skoro nestalo flekica za krpljenje i lepka za gumu, na pet automobila, ostalo je deset čitavih guma. Rakočević i Perić su tada osposobili jedan automobil na koji su natovarili 20 točkova i krenuli da potraže pomoć u najbližem mestu. Točkove su spuštali nakon nekoliko stotina metara odmah pored staze kojom su se kretali (put nije postojao) i koristili ih kao putokaze kako bi se mogli vratiti po ostale automobile i svoje drugove. Imali su sreće, vrlo blizu ekspedicije u krizi se nalazila baza verske misije, tu su naši našli pomoć i najneočekivaniju stvar - mašinu za skidanje guma sa felni, pa su ruke mogle da odmore od rada sa pajserima. Stanovnici misije su ih srdačno dočekali, natovarili su mašinu na kamion, i skupljajući ostavljene točkove, došli po ostatak ekspedicije. Kola su osposobljena i u dvorištu misije se do narednog dana nastavilo krpljenje probušenih guma. Svaki automobil je pored redovnih točkova imao po dva u rezervi. Trnje je nekoliko spoljašnjih guma toliko procepilo da je prst mogao da se gurne kroz rupu.

Ljudske sudbine i situacija u Africi bili su potresni za naše avanturiste. Ljudi Afrike su i dalje bili u plemenskom uređenju, kopljima i strelama su lovili divljač za ishranu. U mnogim zabačenim delovima, ljudi nisu imali nikakvo odelo na sebi, išli su nagi. Bilo je i bolesnih i povređenih, a gde god je KK ekspedicija stala, a neko od domaćeg stanovništva bio u nemilosti, Bogdan Šekler, lekar ekspedicije, je svim svojim snagama, i dozvoljenim rashodom paketa lekova, pomagao. U Sudanu ožiljci dugog rata su itekako bili vidljivi. Ali opet, deca Afrike, iako u nezavidnom položaju, svojom iskrenošću i nesebičnim osmehom, uspevala su da opuste srca.

Po dolasku u Kartum, nekoliko članova ekspedicije otišlo je uveče do lokalne kafane kako bi nazdravili uspešnom putovanju do Kartuma i osetili društvenu atmosferu grada. Tom prilikom nisu znali da se alkohol točio do određenih večernjih časova, a da je nakon toga bio zabranjen. Provod je bio dobar, praćen dobrom muzikom i druženjem sa lokalnim stanovništvom. Slobodan Nikolić, je izašao da proveri dve Zastave 101 koje su bile parkirane ispred bočnog ulaza u kafanu. Milan Rakočević je motrio na situaciju sa prozora. Odjednom su dojurili Land Roveri policije, a naoružani policajci su krenuli da ulaze na glavna vrata. Rakočević, ne znajući o čemu se tačno radi, ali svestan da će svi pravo u kartumski zatvor, sa bljeskom misli da odatle neće izaći do jutra jer je ostatak ekspedicije uveliko spavao u smeštaju. Viknuo je našima da beže, i potrčao napolje. U tom trenutku policijski Land Rover je već skrenuo iza ćoška prema parkingu gde su bile Zastave, Nikolić videvši Rakočevića kako maše rukama, pali Zastavu 101 i daje pun gas čim je Rakočević filmski uskočio u auto, a vrata još nije zatvorio. Stojadin je leteo niz ulicu u pravoj filmskoj poteri, sa sve rotacijama i sirenama iza sebe a onda je nastao šok za Rakočevića — ulica se završavala drvenom banderom sa potpornim stubom. Međutim, Nikolić je dodao gas i počeo ubrzavati ka banderi gde je znalački provukao Stojadina između bandere i potpornog stuba, a Land Rover nije mogao dalje. Direktno su otišli u jugoslovensku ambasadu gde su dobili objašnjenje šta se desilo, i odmah su u pratnji osoblja ambasade otišli u policiju da izvuku uhapšene drugove. Nesporazum je momentalno i diplomatski rešen, i sve se lepo završilo.

Susreti sa divljim životinjama poput hijena, antilopa, nojeva, krda gnua, bili su u rangu safari vožnje. U nacionalnom parku Amboseli u Keniji je u to vreme bila moguća safari vožnja sopstvenim automobilima, pa su Zastave 101 prošle između antilopa, lavova, zebri, slonova, kamila. U filmu KK, postoji antologijska scena gde Džo Perić vozi brzo za snimanje, a žirafe trče pored Stojadina, sve izgleda kao simbolična trka između divljine i civilizacije. Slični su i kadrovi avionskih snimaka iz Kenije gde je Bata Grbić bio u iznajmljenom, turističkom avionu i snimao Zastave 101 kako jure peščanim predelima.

Veliki broj domaćih i stranih medijskih kuća je pratio KK ekspediciju: Ilustrovana Politika, Novosti, Borba, Vijesnik, Avto magazin. Glavni medij je bio TANJUG. To je bilo vreme kada su se informacije prenosile telefonskim putem ili teleksom, a fotografije su se slale avionskom poštom. KK ekspediciju su pratili i inostrani mediji Evrope, a naročitu pažnju su posvetili mediji zemalja kroz koje je ekspedicija prolazila. Po povratku, TV Beograd je emitovala nekoliko emisija sa kadrovima iz filma.

Malo je poznato da je Jovica Paliković, jedan od najuspešnijih relista Jugoslavije, tada zaštitno lice Zastava sporta, želeo da iskoristi prisustvo Zastava 101 u Keniji da učestvuje u takmičenju ’’East African rally’’ jer je ruta ekspedicije zahvatala deo itinerera ovog takmičenja. Uslovi su bili idealni: četiri brendirana Keca su odgovarala po spoljnom izgledu, mehanički mladi, razrađeni, testirani, a uz par pojačanja snage motora bilo koji od njih je mogao da se takmiči. Za KK ekspediciju su primenjeni eksperimentalni delovi: uljni pred-filter vazduha, utege prednjeg trapa pod nazivom sanke, kao i posebne pustinjske gume iz Tigra - vrsta krampon gume sa povećanom izdržljivošću na jake udare i visoke temperature. Na sve to, dva iskusna mehaničara su bila tu, kao i rezervni delovi. Milan Rakočević je bio dugogodišnji veteran reli sporta kao suvozač Bate Nađa, tu je bio i Džo Perić za bilo koji vid konsultacije oko pripreme za trku. Zastava je podržala ideju pod uslovom da se tok ekspedicije ne remeti. Pošto su informacije kasnile zbog odsustva telefonskih linija, Paliković je doleteo u Najrobi da dočeka ekspediciju i krene u realizaciju plana. Na njegovo razočarenje, Džo, Rakočević, i Ginka Milinković su se složili da bi se odvajanjem resursa KK ugrozio dalji tok ekspedicije, koja je sada vremenski počela da kasni usled nepredviđenig bespuća, izgubili su dosta vremena na rutu kojom niko zvanično nije prošao 10 godina i nemogućnosti korišćenja prečice kroz Ugandu.

Dogovorom članova, 3 automobila su nastavila put Marangua, odakle će se uputiti u osvajanje vrha Kilimandžara. „Salonac“ i KG-508-56 su se zaputili na prelepe plaže u okolini Mombase, gde je Mioljub Jelesijević načinio egzotične fotografije sa manekenkom Vini Kibujom, koje će biti proglašene najboljim fotografijama Ilustrovane Politike za 1975.

Ekspedicija KK je pored svog uspeha, potpuno promenila članove ekspedicije. Ništa više za njih nije bilo isto, ni pojam zabit, ni vrućina, a tek poštovanje prema čaši vode...

***

Autor ovih redova će svojim rečima najbolje opisati u kakvoj se situaciji našla ekspedicija KK u XXI veku:

U periodu 2004-2006. ni slova o KK nije bilo na internetu, a pregledao sam pretraživače interneta od prvog do poslednjeg rezultata. Našao sam se u arhivama i podrumima biblioteka. Prva pomoć iz Zastave stigla je od urednika Zastava INFO portala, Dragoljuba Radojevića, poslao mi je digitalizovanu knjigu „Džambo Afriko“, Bogdana Šeklera. Kako su ispisani redovi delovali kao fikcija pre nego kao putopis, nastavio sam sa istraživanjem. Prve objave podataka o KK na tadašnjim forumima su izazvale pravu senzaciju i upalili davno ugašenu baklju interesovanja za detaljnu istoriju Zastave 101.

Tokom 2008, filmski kompozitor Zoran Simjanović je objavio detaljan spisak svojih radova. Na spisku je stajala stavka: „muzika za film Kragujevac-Kilimandžaro“. Čuveni Simke je prihvatio moj poziv za pomoć uz reči „Hvala Vam na interesovanju za numeru koju sam smatrao najnebitnijom u svojoj karijeri...“, a pesmu „Zastava - 101 put s'tobom na put“ je uvrstio u svoj album RTV Trezor 2015. On me je povezao sa Brankom Baletićem, i radim svoj prvi, ozbiljni intervju, ni manje ni više nego sa jednim od najlegendarnijih režisera naših prostora. Entuzijazam i oduševljenje gospodina Baletića tokom razgovora o ekspediciji nije moguće rečima opisati. Tada dobijam kontakt prof. Milana Rakočevića, a moje amatersko istraživanje dobija potpuno novu dimenziju.

Zahvaljujuću pedantnom čuvanju materijala, i prijateljskom stavu tokom iscrpnih intervjua, prof. Rakočević mi je omogućio da javnost detaljno upoznam sa ekspedicojom KK. Među materijalima, profesor je sačuvao i film snimljen tokom ekspedicije, prebačen u digitalni format sa filmske trake – inače godinu dana ranije proglašen izgubljenim od Vardara do Triglava. Branko Baletić se pobrinuo da se film nađe u Kinoteci Crne Gore, a ja, neočekivano, za spašavanje KK filma dobijam priznanje Jugoslovenske Kinoteke.

Pretraživanjem telefonskog imenika i iz nekoliko pokušaja stupio sam u kontakt sa Miodragom Barlovom i Slobodanom Nikolićem (mehaničarima ekspedicije). Oni su mi potvrdili sa mehaničarske strane kako je izgledala vožnja Zastave 101 od prvog do poslednjeg kilometra. Ova dvojica divnih veterana su bili zatečeni što se neko posle gotovo 4 decenije interesuje za njihovu avanturu iz mladosti. Nakon objave mojih tekstova, povećalo se interesovanje medija za KK ekspediciju, pa su se tako i njih dvojica našli ponovo pred kamerama i konačno dobili svoje zasluženo mesto u istoriji automobilizma naše zemlje.

Kasnijih godina sam stupio u kontak i sa Tomom Savićem – nekadašnjim direktorom Centralne Servisne Službe, kasnije i Komercijale Zastave, čovekom koji je od prvog dana bio zadužen za projekat Z 101, uključujući i ekspediciju KK. Ekspedicija je bila veliki projekat, često ugrožen neizbežnim uplitanjem politike. U iscrpnim intervjuima, gospodin Savić mi je pomogao da upotpunim priču o KK, ali i da mi obezbedi dragocene istorijske podatke o proizvodnji Zastave 101.

Kopije svih materijala do kojih sam došao, predao sam na čuvanje Muzeju automobila, Muzeju nauke i tehnike, kao i Muzeju Jugoslavije.

Zahvaljujući društvenim mrežama do mene je došla zanimljiva priča Nikole Tešića koji je 1975, sa 27 godina radio kao poslovođa armirača na gradilištu Energoprojekta u Džubi, u Sudanu. Preko Teleksa im je stigla vest da na put kreće ekspedicija KK sa pet Stojadina i da će verovatno navratiti do gradilišta. Nikola je znao da će gosti doći jer niko sa gradilišta nije sumnjao da su Stojadini spremljeni za put kako treba. Ali ipak, kada su Stojadini ušli na gradilište, na drugoj strani sveta u odnosu na domovinu, bio je to trenutak za pamćenje. Dva dana je KK bila u Džubi i svi sa gradilišta su činili sve da članove ekspedicije odmore, oporave i opreme za dalji put. Rastanak je bio srdačan. I svaki dalji teleks vezan za ekspediciju je čitan kada je kolektiv na okupu, sa ponosom i radošću. Kasnije je na gradilište stigla „mala, bela knjiga“ koja se sastojala od knjige „Džambo Afriko“ i prekucanih novinskih članaka i reči zahvalnosti radnicima Energoprojekta.

***

Često je pitanje o sudbini automobila sa ekspedicije. Automobili su se iste godine vratili brodom iz Mombase, do Rijeke, odakle su ih članovi ekspedicije vozili nazad do Kragujevca. Svi izvori su potvrdili da su automobili raspoređeni po filijalama Zavoda Crvena Zastava, i da su nakon amortizacije prodati. Precizne dokumentacije o njima nema, ali se Zastava 101 Klubu javio bivši načelnik Servisne službe u Skopju, Borislav Matev, koji je potvrdio da je nakon ekspedicije „Salonac“, KG 508-55 bio dodeljen upravo njegovoj radnoj jedinici. Na podu,a ispred prednjeg desnog sedišta bio je zavaren mali sef, za pasoše i novac.

Počev od jubileja 40 godina ekspedicije KK, mediji i influenseri u Srbiji, ali i na području bivše Jugoslavije počinju da posvećuju sve više pažnje ekspediciji KK. Hronološki gledano, prve tekstove autora ovih redova su objavili portali Autoblog.rs, zatim Autoslavija. Prvo televizijsko pokriće je uradila redakcija SAT sa čak 2 emisije i dokumentarnim filmom u trajanju od 90 minuta.

Od 2023, na inicijativu Milana Rakočevića, tokom rada na knjizi „U srcu Afrike“ i odobrenja Branka Baletića, po prvi put od 1975, film snimljen na ekspediciji je prikazan na YouTube za širu javnost.

Najveći legat ekspedicije KK je sve veći broj entuzijasta koji sanjaju da svojim Stojadinima vide večne snegove Kilimandžara. Tu su i oni, koji su na svojim crvenim Stojadinima uradili kopiju livracije vozila sa ekspedicije. Prvu repliku je uradio Zoltan Berkeš iz Bečeja, pred jubilej 40 godina od ekpedicije. Emir Nišić iz Živinica kod Tuzle putuje i snima putopise, upravo za volanom Zastave 101 sa KK livracijoim.

Jedna replika urađena je u Poljskoj i debitovala je na oldtajmer reliju prošle godine. U Mađarskoj se jedan Stojadin uveliko priprema za reli Budimpešta – Bamako 2026. U čast obeležavanja pola veka ekspedicije KK, mešovita posada iz Srbije i Slovenije, najavila je za 14. februar polazak na sopstvenu ekspediciju Kragujevac – Dakar.

KK ekspedicija sada je uveliko poznata u našoj automobilskoj svesti, i ne smemo dopusatiti da ikada više postane predmet zaborava.

Autor: Novica Marković, Zastava 101 Klub

Fotografije su autoru teksta ustupljene za objavljivanje iz lične arhive Milana Rakočevića, autori su Mioljub Jelesijević i Milan Rakočević

Inserti iz filma KK: