Jadranka vozi fiću koga je nasledila od svog tate Franje, legende somborskog auto sporta

„Zato što nisam bila tatina princeza nego tatin sin, zato sada sve mogu“, objavila je na svojoj facebook strani Jadranka Staković (43), krojačica iz Sombora i trofejni reli vozač, u ženskoj i muškoj konkurenciji. Pored posla, porodice i dve ćerke, Izabele (15 i po) i Elizabete (11 i po), Jadranka ne propušta priliku da obuče svoj trkački kombinezon, sedne za volan svog friziranog fiće i „zagreje“ asfalt.

„Bilo je dosta žena pre mene, koje su takođe bile zaljubljene u auto-sport. Kad se udaju i rode decu, one tu svoju ljubav ostave po strani. Kod mene nije bilo tako, ja sam jednu svoju trku vozila čak i trudna. Sledeće godine sam se opet takmičila u istom reliju. Za jednu ruku vodila sam devojčicu od četiri godine a u drugoj sam nosila bebu od dva meseca. Dojila sam je između dve vožnje.“

Jadranku zovu kraljicom čunjeva, pošto se u Vojvodini, umesto kružnih i brdskih, vozi auto-slalom i ispit spretnosti. To podrazumeva vrtenje pod ručnom, vožnju u rikverc i slične „muške veštine“. Boduju se spretnost, brzina, tačnost…

Sa svojim crnim fićom, „Zastavom 850“ ovenčanom peharima i medaljama, Jadranka ponekad projuri kroz grad kao metak. Stariji sugrađani veselo mahnu njihovom „ženskom Flojdu“ i malko uzdahnu jer ih Jadranka uvek podseti na njenog oca, Franju Stakovića, legendarnog somborskog relistu koji već 10 godina „ore nebeske njive“…

Zaljubljena u trke

Ovo je priča o jednoj ljubavi kojoj nema kraja, o jednoj samostalnoj i hrabroj ženi koja je nekada bila tatino dete 100 posto. Tata ju je naučio da svoju „opasnu“ stranu pokaže na četiri točka a nežnu sakrije između četiri zida.

Samo jednom joj se usprotivio. Nije joj dao da uči auto-mehaničarski zanat, iako je to bila Jadrankina srednjoškolska želja. Bio je izričit da ona ne nastavi njegovim profesionalnim stopama. U drugoj njenoj velikoj želji, da vozi reli trke, podržao ju je zdušno.

„Kao mala išla sam sa tatom na razna reli takmičenja, u zemlji i inostranstvu“, priča Jadranka Staković, okružena uspomenama na ta vremena. „Govorila sam uvek: Ja ću voziti relije. Svi su mi se smejali.“

Kada je napunila 18 godina, položila vozački ispit i odvozila prvih šest meseci uz oca kao suvozača, tata ju je „gurnuo“ u auto-trke. „Bilo je to 1996, na glavnom reliju u Subotici“, seća se Jadranka kao da je bilo juče. „Tata je popunjavao prijavu, mislila sam za sebe a onda je samo viknuo:  – Mala, kog si datuma rođena? Prijavljujem te za reli! Prestravila sam se a on je dodao:  – Pa jel’ si uvek govorila da ćeš da voziš? Vozi kako znaš! Bacio me je u vatru. Bila sam poslednja ali utisak je bio: vauuuu! Tek tada smo počeli da treniramo, on i ja. Posle dva sata na stazi, bila bih mokra do gole kože i sva u modricama…“

Zlatne godine

Malo se zna da je Sombor u drugoj polovini prošlog veka bio jedan od gradova u kome je cvetao auto-sport. Somborski Auto-moto klub „Magnet“ imao je samo jednog konkurenta u zemlji – „Zanatliju“ Zagreb. Na stazi rivali, van staze bili su najbolji drugari. Malo se zna da je i Niki Lauda nastupao na jednoj kružnoj trci u Beogradu tih zlatnih godina! Bilo je to davne 1969.

„Moj otac je bio relista preko 40 godina“, nastavlja Jadranka. „Na čuvenom reliju „Sutjeska“ ostavljao bi, zajedno sa ekipom svojih Somboraca, sve konkurente iza sebe. U pionirskoj sekciji somborskog „Magneta“ i ja sam, sa samo osam godina, vozila karting. Kasnije sam u istom klubu bila relista a potom sam još sedam godina bila član AMSK „025“. Uvek sam bila zaljubljena u auto trke, uvek su me podilazili slatki žmarci kad kročim u auto-mehaničarsku radionicu. Prljave ruke, radnički kombinezon, majstorsko delo… to me je činilo i čini srećnom.“

Medalja i suze

„Dok je tata bio živ, nisam imala nikakve rituale pre trke. Ni tremu“, priča Jadranka. „Od kako je umro, kad dođem na start – on mi je u glavi. – Tata, pomozi mi – pomislim i nagazim na gas.“

Posle trke „Kronometar“ u Slavonskom Brodu 2011. godine, gde sam kao jedina žena – osvojila bronzu, umesto da se radujem, ceo put do kuće ja sam proplakala. Nedostajao mi je tata da podelimo slast trećeg mesta, osvojenog sa fićom, u muškoj trci!“

„Tada sam prvi put u životu vozila tri kruga po 1,5 km, i čunjeve, i gume, i šikane…“, priseća se Jadranka. „Nisam ni znala šta me sve u Slavonskom Brodu čeka. Ispostavilo se da su u mojoj klasi sve sami momci. Njih 14. Kada sam stigla, pogledala sam njihove automobile: pežo, astra… Parkirala sam mog fićicu, vapio je za farbanjem. Izašla sam iz auta, ja, žena, pa još plavuša… Momci su me pogledali jako čudno:  – Šta ti tražiš ovde? Jedan se odvažio i upitao me:- Jel’ si ti nešto promašila?

Čitav dan smo se vrteli po stazi, nisam znala ni pravila za bodovanje. Kada se sve završilo, pomislila sam: Sportski je sačekati do kraja, da proglase pobednike, pa da idemo kući. Zbunila sam se kad sam čula svoje ime među pobednicima. Odjeknuo je gromoglasan aplauz. Pljuštale su čestitke sa svih strana. Svi su ponavljali: „Svaka čast!“

Nacionalna klasa

U„Nacionalnoj klasi“, jedinom jugoslovenskom filmu koji je za temu imao tada popularne automobilske trke, Dragan Nikolić glumi Flojda, glavnog dasu u brendiranom fići. Film je snimljen 1979. godine, kada je Jadranka bila mala. Da nije bilo tako, režiser Goran Marković morao bi da ubaci još jedan lik u scenario – ženskog Flojda.

U „Nacionalnoj klasi“ važnu ulogu igra i majstor Žile sa njegovom radionicom na Dorćolu. Mirisom benzina i motornog ulja okupana je išpica za film, u kojoj Dado Topić peva o Flojdu: „Refleks mu je kao munja, za njim jato riba cunja. Ludo živi, ludo voli, ko će ludom da odoli“

Prijatelji za Jadranku kažu takođe da je ludo hrabra, sposobna za sve, ponekad opasna, ali i najbolja i najiskrenija osoba koju znaju. Nekad ide glavom kroz zid ali ko ne ide! „Najsrećnija sam u radionici, kad isprljam ruke mašinskim uljem“, ponavlja Jadranka koja ume da rasklopi fiću u delove a jednom ga je i gitovala. Njena deviza glasi: „Biti dama, a mangup. Divlja, a pitoma. Svoja, a nečija…“

Kako oni, tako i ja

Po struci krojačica, Jadranka primećuje: „Moj posao je da ulepšavam, da ističem vrline a sakrivam mane. U reli sportu ne igram na iste karte. Nikada nisam tražila popuste i povlastice, jer sam žena. Uvek sam bila samo takmičar. Kako drugi, tako i ja. To su me naučili najbolji relisti, Somborci. Idol mi je bio moj tata. Koga još jako poštujem od somborskih relista, još uvek je aktivan, ja njemu skidam kapu kao takmičaru i kao čoveku, to je Zoran Pavkov Patak.

Kažu da vozim bolje od mnogih muškaraca. Plasmani to povrđuju. Išla sam na ženske relije i bila uglavnom prva u klasi i u ukupnom plasmanu. Na muškim relijima često sam bila jedina žena.

Kada sam osvojila prvozlato u auto-trci u Bačkoj Palanci, tata Franjo je stajao u publici. Taj osmeh, taj njegov ponos, još uvek mi je u očima. I sada na proglašenjima pobednika, gledam u publiku, tražim njega. Jednom je jedan njegov kolega to primetio i rekao: „Džabe tražiš, nije tu“.

Mamine naslednice

Ne treba zaboraviti da je auto-sport zahtevan u finansijskom smislu. „Ovo je jedan od najskupljih sportova, za koji je potrebno mnogo ulaganja i odricanja“, otkriva Jadranka. Možda baš zato mnogi ne razumeju njenu strast. Brine ih i opasnost koju reli trke nose sa sobom. Njena sestra, Zdenka, medicinski radnik, često izražava zebnju za bezbednostsvoje mlađe sestre i ne razume zašto onai dalje „voli zvuk motora i kad škripe gume“.

Za razliku od svoje tetke, Izabela i Elizabeta, Jadrankine ćerke, pokazuju izraziti afinitet ka reli vožnji. „Vidim kako motaju volan, kad sednu u parkiranog fiću“, priča Jadranka. „Ako neka od njih krene mojim stopama, ukazaću joj da je jako važna vera u sebe i realna procena koliko čovek može. Reći ću joj: Pamet u glavu, ne treba ići nebu pod oblake! Nije važno da se pobedi po svaku cenu! Kao što je govorio deda Franjo, za neke uspehe u životu ne dobiješ pehar ali to ne znači da nisi pobedio“.

Fotografije: Dragan Holcer

Izvor: ONA magazin / Mojsvetbrzine.rs