Pre skoro pola stoleća, tačnije 1971. godine, na našem najpoznatijem reli takmičenju – YU RELIJU, prvi put se pojavio istočnonemački „trabant“. Fabrički pripremljeni automobili sa odabranim posadama i pravim pratećim ekipama odmah su privukli pažnju i posle prvih dobrih rezultata počeli su da stiču popularnost…
Te 1971. godine u Jugoslaviji je cvetao automobilski sport, na kružnim trkama i na reli stazama. Kružne trke su bile baš značajne manifestacije sa sjajnim brojem publike, uvek od nekoliko desetina hiljada gledalaca u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, Arandjelovcu, Kragujevcu... (publike je često bilo više nego na fudbalskim utakmicama).
A za volanima Miodrag Miki Živanović, Veco Holjevac, Srdjan „Brba“ Janković, Djani Šverko, Jovica Paliković, Robert Lang, Goran Štrok, Drago Regvart, Sead Alihodžić i mnogi drugi, svi pravi majstori brze vožnje i u automobilima koji nisu zaostajali za onima na poznatim trkalištima Evrope.
Ali, vratimo se reliju toj najkompleksnijoj disciplini automobilskog sporta.
„YU reli“ broj 5, te 1971. godine, kada je već imao podnaslov FIA Medjunarodni bio je dugačak čak 2417 kilometara a na cilju u Vrnjačkoj Banji na poziciji 10, u generalnom plasmanu, našla se i posada Ulmanh Heinz – Meischer Christian, u „trabantu 601“. Prva tri mesta osvojili su pobednik Nemac Homel u „wartburgu 353“, drugoplasirani Čehoslovak Jelinek, sa „škodom 110R“, dok je treća bila naša posada u „mazdi R-110“, poznati Branimir Perić „Džo“ i Ljubomir Spasovski „Bube“.
Narednih godina odlični majstori volana iz Istočne Nemačke bili su redovni gosti našeg najvećeg relija „YU RELIJA“ i uvek su beležili dobre rezultate.
Na jubilarnom 10. „YU RELIJU“ u Beogradu se okupilo blizu 100 posada a takmičenje je još 1972. godine uvršteno u Reli šampionat Evrope. Naš sjajni reli je u organizaciji beogradskog „Akademca“ već postao poznat u evropskim sportskim krugovima i mogao se hvaliti podatkom da je ugostio imena kao što su Mauricio Verini, Marku Alen, Franc Vitman, Rafaele Pinto, Donatela Tominc, Sobjeslav Zasada…
Tog 15. maja, na startu , ispred hotela „Jugoslavija“ pojavila se 91 posada, a u reli karavanu bili su i fabrički pripremljeni „škoda“, „warburg“ i „trabant“. Deseti reli je bio takodje dugačak, sa 1902 kilometra itinerera i 13 brzinskih ispita (čak sedam YU relija je imalo stazu od preko 2000 kilometara, najduži je bio čak 2522 km.). Iz Beograda se vozilo preko Arandjelovca, Gornjeg Milanovca, Kragujevca, Čačka, opet do Beograda, pa do Trstenika, Aleksandrovca, Vrnjačke Banje, Kraljeva i nazad na cilj u Beogradu, ispred hotela „“Jugoslavija“.
Bio je to još jedan maratonski poduhvat, najzahtevniji za takmičare u najslabijoj, nacionalnoj klasi.
Pisac ovih redova, tada 27.godišnji šegrt novinarstva u Radio Beogradu, bio je na mestu suvozača pokraj rodjenog brata Vladimira Djenića, u potpuno novom „fići specijalu 785“, sa startnim brojem 109. Na prednjem delu smo postavili metalni nosač za četiri moćna „Cibia“ fara, pošto se reli u prvoj polovini vozio tokom cele noći. Sa standardno opremljenog „fiće“ poskidali smo sve što je bilo suvišno, nabavili smo odlične „koni“ amortizere a motor je bio pažljivo pojačan uz strogo poštovanja mera homologacije. Sve klipnjače motora smo olakšavali i merili na analitičkoj vagi kako bi imali ujednačenu težinu a alfa i omega tima i gazda za sve bio nam je već ugledni šampion auto sporta, maestralni mehaničar-konstruktor, Miodrag Miki Živanović. Naša mala „fabrička radionica“ nalazila se u Beogradu u jednom podrumu paviljona u Cvijićevoj ulici. Organizovali smo i prateću ekipu sa neophodnim alatom i naravno sa nekim rezervnim delovima, medju kojima su bile i dve čuvene „djunte“ sa prirubnicama, najranjiviji deo našeg „fiće“. U malog sportistu ubacili smo i obavezni zaštitni kavez „rol-bar“.
Posebnu pažnju smo posvetili obilasku jednog dela staze i pripremi putne knjige, pogotovo zbog prolaska kroz sela koja nisu imala ni najmanji putokaz.
Startovali smo solidno, bili smo u početku medju prvih šest u klasi a kada smo kod vremenskih kontrola čekali na red i na naš ulazak za overu putne knjige, saznali smo da fabrička ekipa sa „trabantima“ prosto leti i da su mnoge naše vozače ostavili iza sebe.
Posebno nam je pažnju privukao iskusni Nemac Franz Galle. Beležio je sjajna vremena na brzinskim ispitima i uvek bio brži od nas iako smo bili vrlo zadovoljni sopstvenim plasmanima, u „fići“ čija je maksimalna brzina na pravcima bila i 150 km/h.
Taj 10. YU reli smo dobro upamtili. Negde oko zore, dakle posle nekih 8 sati vožnje od starta, na brzinskom ispitu „Beršići“, iznad Gornjeg Milanovca, izleteli smo u jednoj brzoj levoj krivini i zaustavili se na krovu u nekoj dubljoj uvali, oko pet metara ispod puta. Ipak, bila je to „sreća u nesreći“. Brzo smo se izvukli na put i naleteli na nekog zemljoradnika sa traktorom. Posle kratkog razgovora, montirana je sajla, zakačili smo je za našeg „fiću“ i neočekivano lako ga vratili na put. Bili smo u pravom adrenalinskom transu i s punim plućima oduševljeno nastavili dalje. Reli smo završili (kao deveti u klasi), na cilju kod hotela „Jugoslavija, negde u popodnevnim satima naš prijatelj, fotoreporter Dragan Bibić je registrovao posledice prevrtanja. Više od polovine učesnika relija nije stiglo do cilja a gost iz Istočne Nemačke, Franz Galle je bio perfektan, osvojio je 9. mesto u generalnom plasmanu, dok je njegov timski rival, Christian Neischnetr, u “trabantu 601″ zauzeo 7. poziciju u generalnom. Pobedio je legendarni Kvajzer Svatopluk, sa „škodom 110R“, ispred zemljaka Josefa Sivika u „renou 12 gordini“.
Vozači sa „trabantima“ su učestvovali na najpoznatijim relijima Evrope i svuda izazivali divljenje. Stigli su i na čuveni Reli Monte Karlo.
Takmičarski „trabant 601“ je bio mali i kockastog oblika sa karoserijom izradjenom od Duroplasta, zapravo od mešavine pamuka i jedne vrste smole. Na sportska takmičenja, relije, brdske i kružne trke je stigao kao važan proizvod fabrike u gradu Zwickau. Imao je 600 kubika, dva cilindra i 25 KS, masu od samo 600 kg. i sjajno rešeno vešanje. Naravno, sve je na njemu bilo savršeno konstruisano i prilagodjeno odredjenim takmičenjima.
Istočnonemački „trabant 601“ je širom sveta vrlo brzo postao popularan i u rukama veštih konstruktora doživeo je fantastične transformacije. Jedna, verovatno najbolja, ostvarena je u Nemačkoj a delo je Ronny Urlanda iz Renersdorfa.
Roni je uz pomoć svog brata mesecima strpljivo i uporno radio na modelu kojeg pokreće motor od 2,2 litre i koji je smešten u prtljažnom prostoru. Agregat ima čak 380 KS, a na aerodromu Rotenbug je ostvario svetski rekord za „trabante“, sa brzinom od 235 km/h. Roni je učestvovao i na mnogim brdskim trkama i osvojio moštvo pehara.
Djordje Djenić – Mojsvetbrzine.rs