Iz Subotice je stigla tužna vest. U svom domu u centru tog grada mirno, onako kako se i ponašao, preminuo je u 92. godini veliki gospodin i strastveni motociklista Tibor Kovač. Podsećamo Vas na ono što smo pisali o Tiboru Kovaču, predstavniku jedne sjajne generacije i već zaboravljene vojvodjanske kulture…o zaista genijalnom starom gospodinu kojeg nikada nećemo moći da zaboravimo…hvala mu na vremenu koje smo zajedno proveli.

Beograd 2017. godina

Godine prolaze i ostavljaju trag na našim licima, ali, kada je reč o najstarijem motociklisti Srbije, danas 87. godišnjem TIBORU KOVAČU, srećom , to se baš i ne može lako primetiti. Iako je stari as u poznim godinama, iako je prošao mnogo toga, gospodin KOVAČ je i dalje vedar i pokretan. Posetili smo ga u rodnoj Subotici gde vrlo skromno živi, u samom centru, u Štrosmajerovoj. U jednočasovnom razgovoru prisetili smo se nekih zajedničkih susreta, naravno i njegovih maratonskih FIM relija po celoj Evropi, a samo u jednom trenutku je TIBOR KOVAČ pustio suzu, onda kada je pomenuo odlazak svoje supruge, svog vernog suvozača na motociklu i prošlogodišnjeg trenutka prodaje svog već čuvenog „BMW-a“, kojeg je zbog finansijskih poteškoća morao da napusti.

Minule godine je POLITIKA donela lep tekst o TIBORU KOVAČU, o čoveku koji pleni svojim ponašanjem, za ovo vreme neobičnim, toliko toplim i odmerenim rečima, punim ljubavi i poštovanja…..(Djordje Djenić).

U defileu motociklista, na 5. skupu koji je za vikend organizovalo udruženje „Old bajkers Vojvodina“, bio je i Tibor Kovač na svom be-em-veu sa prikolicom iz 1971. godine. Star i neobičan motor, međutim, nije bilo jedino što je privlačilo pažnju među stotinama dvotočkaša, već i činjenica da je Tibor sa 87 godina najstariji bajker u Srbiji, a verovatno i na prostoru bivše Jugoslavije.– Mislim da sam se rodio na motoru – šali se Tibor i otkriva nam da je prva znanja o vožnji stekao na mašini koja je san svih motociklista. – Moj otac Franja vozio je „harli dejvidson“ i na njemu sam naučio da vozim. To su bile tridesete godine prošlog veka, kada je nedeljom vožnja bila zabranjena, pa sam obično motor vozio po dvorištu kuće u kojoj je bio bioskop „Aleksandar Lifka”, gde smo nekada stanovali.

Voziti motor početkom 20. veka, značilo je i imati zanimljive prijatelje, te se Tibor priseća da je otac često vozio Lifku na motoru, a zajedno sa subotičkom legendom Ivanom Sarićem, koji je kod nas prvi poleteo avionom, osnovao je moto kub „Šampion“. Imali su stazu na mestu današnjeg hipodroma, gde je Franja vozio brzinske trke i gde je njegovim stopama pošao i Tibor.

Prvi motocikl, „matru“, kupio je 1946. godine, ali je od tada promenio četrdesetak različitih motora.

– Ako bih video da mi ne odgovara, ili da mi nije po volji, prodavao sam ga i tražio drugi – kaže Tibor.

Kada je kao mladić upoznao Margitu, prvo što je uradio bilo je da je nauči da vozi reli moto-trke, a potom ju je i oženio.– Takmičili smo se i zajedno i posebno – navodi naš sagovornik. Sa roditeljima zavisnicima od adrenalina, nije ni čudno da su se i ćerke Đurđinka i Ildika takmičile u brzini i veštini upravljanja motociklom i automobilom.

Sitne građe, živog sećanja na imena saradnika, saputnika, motora koje je kupovao, pa čak i cena po kojima ih je plaćao, odmeren i strpljiv, pomalo je teško zamisliti Tibora Kovača kako jurca na svojoj mašini takmičeći se sa štopericom.

Ali, kada bi izašao iz svoje limarske radnje put i motor bili su neodoljiv izazov. Mladost nije dovoljno objašnjenje, jer želja za pomeranjem granica u brzini nikada nije prestala. Dok se fotografiše na motociklu, skreće pažnju na broj 79 na svojoj prikolici – startni broj koji je dobio kada se, nakon jedne pauze, sa 79 godina vratio trkama.– Nema straha, ima nestrpljenja dok se ne krene, a onda te preuzmu adrenalin i želja za vožnjom – objašnjava nam. U njegovoj moto biografiji zapisano je da je 35 puta učestvovao na trkama Međunarodne federacije motociklista. Dostigao je rang „elit“, a još pet mu je nedostajalo do poslednjeg ranga – „master“. Ipak, pre dve godine je ostavio trke, jer kako kaže nije lako u sitnim noćnim satima voziti sam kući dok pada kiša.– Krenem ujutru iz Subotice do grada u kom se održava takmičenje, uradim trening, sledi trka, pa čekamo proglašenje pobednika… Onda, dok se svi koji su u pratnji vraćaju kolima, ja sam vozim motor do kuće. To nije lako – kaže Tibor, koji je tokom svog moto-života naučio da je uz njega na motoru supruga Margita.

Zajedno su obišli celu Evropu, putovali na moto-susrete, ali i po svom izboru – od severnog Tunisa u Africi do najsevernije moto-tačke Severnog rta (Nordkap) u Norveškoj, gde je prvi put otišao 1984. godine sa kolegom Imreom Salmom. Četiri godine kasnije na put od 10.000 kilometara i dva meseca vožnje krenuo je sa suprugom, spavajući gde su stigli. Bilo je to vreme kada nije bilo ni dži-pi-esa, niti druge tehnike koja bi olakšala vožnju.– Nije ni trebalo, jer među motociklistima vlada posebna solidarnost. To su jedini vozači koji jedan drugog pozdravljaju kada se sretnu, spremni da pomognu… Jednom u Francuskoj, prijatelj na drumu je vozio po kiši 200 kilometara da bi otišao do radnje da nam kupi gumu. I drugi ljudi vide našu posvećenost i spremni su da izađu u susret. A vi na putu uživate u mirisima, vazduhu, vremenu, u predelima kroz koje prolazite, a najviše u slobodi koju imate – kaže nam Tibor.

Aleksandra Isakov