Piše: Miloš Vasin
Kada se 1991. godine pojavio Mercedes-Benz S-Klase W140, svet je bio impresioniran. Godinu dana kasnije, debitovao je još impresivniji kupe C140, koji predstavlja simbol vremena kada su inženjeri iz Štutgarta imali „blanko ček“ da naprave najbolji auto na planeti bez obzira na troškove proizvodnje i njegovu cenu. Iako su postojale verzije 420 i 500 sa V8 motorima, zaljubljenike u Mercedes oduvek je najviše fascinirao vrhunski model 600 SEC.
Razvoj ovog modela nije bio samo pitanje prestiža, već i direktan odgovor na izazov iz Minhena. Kada je BMW 1987. godine predstavio model 750i (E32), prvi nemački posleratni automobil sa V12 motorom, u Štutgartu je upaljen „alarm“. Mercedes, koji je decenijama diktirao pravila u visokoj klasi, nije hteo da dozvoli da konkurencija preuzme tehnološki tron. Rezultat te "trke u naoružanju" se nalazio ispod haube elitnog kupea 600 SEC i bio je prvi Mercedesov serijski V12 agregat nakon Drugog svetskog rata.
Legendarni dizajner Bruno Sacco je kreirao kupe sa maksimumom elegancije koju je bilo moguće izvući iz njegove osnove - masivne limuzine W140, koja je zbog svojih gabarita i monumentalne pojave poznata po nadimku "Slon". Rezultat je bio automobil dugačak 5,06 m i širok 1,91 m, koji je uprkos nedostatku B-stuba zadržao visok nivo čvrstine karoserije. C140 je zračio harizmom i autoritetom, a kroz svoju „karijeru“ prošao je kroz dve promene imena – počeo je kao 600 SEC, 1993. je preimenovan u S 600 Coupe, da bi 1996. godine postao rodonačelnik prve CL-Klase (CL 600). Ipak, zbog legendarne oznake SEC, entuzijasti najviše cene prvobitnu verziju.
Neizbežno poređenje sa čuvenim prethodnikom 560 SEC (C126) najbolje ilustruje promenu filozofije, odnosno prelazak iz 80-tih u devedesete godine. Dok je 560 SEC bio vrhunac vanvremenske elegancije, naslednik 600 SEC je ultimativna „jahta“ na točkovima teška čak 2.240 kilograma (skoro 500 kg više od 560 SEC). Bio je toliko raskošan i ekstravagantan da se mirne duše može nazvati dekadentnim – od težine i cene do vrhunskog luksuza koji, naročito iz današnje perspektive, deluje gotovo apsurdno za jedan kupe sa dvoja vrata.
Zbog promene nomenklature nakon 16 meseci proizvodnje, samo 3.024 primerka napustila su fabriku sa oznakom 600 SEC. Između 1992. i 1998. godine su proizvedena ukupno 8.573 primerka kupea C140, što ga čini daleko ređim od V8 verzija, a naročito od limuzine W140.
Mercedes-Benz 600 SEC pokreće šestolitarski V12 motor, fabričke oznake M120 sa 48 ventila i četiri bregaste osovine. Na zadnje točkove prenosi 408 KS pri 5.200 obrtaja u minutu, uz 580 Nm obrtnog momenta pri 3.800 o/min. Motor je koristio Bosch LH-Jetronic sistem ubrizgavanja sa dve odvojene kontrolne jedinice, praktično tretirajući motor kao dva nezavisna „šestaka“.
Ubrzanje od 0 do 100 km/h traje oko 6,6 sekundi, dok je maksimalna brzina elektronski ograničena na 250 km/h. Za prenos snage u originalnoj 600 SEC verziji bio je zadužen četvorostepeni automatski menjač. Potrošnja goriva u gradskim uslovima lako prelazi 25 litara na 100 kilometara, pa je ugrađen rezervoar zapremine 100 litara.
Poseban kuriozitet predstavlja činjenica da je kupe verzija S-Klase, tada pod nazivom S 600 Coupe, 1995. godine prva u svetu uvela ESP sistem. Pored ADS sistema adaptivnih amortizera koji su automatski prilagođavali tvrdoću podlozi, nudio je i hromirane "antene" za pomoć pri parkiranju koje su izlazile iz zadnjih blatobrana. Unutrašnjost je bila izrađena od Nappa kože sa detaljima od plemenitog drveta, dok su dvostruka stakla garantovala gotovo potpunu tišinu u kabini. Tradicionalno, poput kupea C124 i C126, prednji sigurnosni pojasevi imaju automatske dodavače.
U svoje vreme vrhunac ponude fabrike iz Štutgarta i poslednja reč tehnike, 600 SEC se danas smatra poslednjim Mercedesom stare škole, kada je inženjerska perfekcija bila ispred tržišnih kompromisa. Osim toga, u današnjem digitalizovanom svetu u kojem su sinonim za luksuz enterijeri sa touch screen ekranima veličine televizora, status vrhunskog modernog klasika mu je zagarantovan.
Foto: Mercedes