Preuzeto sa : Politika.rs  

Jedan krug za volanom „ševrolet volta”, novog američkog auta koji je simbol vaskrsa Detroita

Od stalnog dopisnika Politike

Vašington – Pozivnica koja je stigla u koverti (ali za svaki slučaj, duplirana i i-mejlom) bila je suviše zanimljiva da bih je ignorisao. Bila je to ponuda da isprobam „ševrolet volt”, novi „auto na struju” „Dženeral motorsa”, o kome se mnogo govori i piše, ali se retko viđa. U prodaji je doduše od oktobra prošle godine, ali samo u nekoliko država, tako da ga na ulicama Vašingtona nema – ili se ne primećuje.

Bio je to u stvari veliki marketinški vašar najvećeg američkog (i posle zemljotresnih nevolja „Tojote” ponovo i svetskog) proizvođača automobila, na kome je potencijalnim kupcima, ali i radoznalcima, profesionalnim i onim drugim, ponuđeno da isprobaju sve njegove modele, ali i da ih uporede sa onim konkurentskim. Pošteno! Za tu priliku, na ogromnom parkingu „Fedeks filda”, impresivnog stadiona za američki fudbal, postavljeno je mnoštvo izložbenih šatora i improvizovano nekoliko poligona za vožnju.

Uz prethodnu „onlajn” registraciju, procedura po dolasku na lice mesta bila je jednostavna: kroz specijalni skener provučena je moja (američka) vozačka dozvola, a oko ruke mi je stavljena papirna narukvica sa bar-kodom.

Uslov da sednem za volan „volta” bio je da prethodno isprobam „kruz”, novi adut „Dži-Ema” u kompaktnoj klasi u kojoj je velika gužva konkurentskih modela iz Japana i Koreje. „Kruz” je okej, udoban, moderan, kažu i ekonomičan, a za američke prilike i sasvim dostupan: 17.000 dolara. To znači oko 150 dolara mesečno za kredit ili lizing, jer ovde niko auto ne kupuje za gotovinu. Za ovdašnje plate, čak i one male, može da se kupi bez velikog razmišljanja.

Dok sam „kruz” vozio sam, na suvozačkom sedištu „volta” sačekala me je šarmantna Linda, kao neophodni savetnih za novu auto-tehnologiju.

I da mi, za početak, kaže da mi ne treba ključ (koji je bio ostavljen u vozačkoj kaseti). Za vlasnike je dovoljno da ostane u džepu: emituje signal koji prepoznaje automobilski kompjuter da bi dozvolio da se motor pokrene pritiskom na dugme koje je osvetljeno diskretnom plavom bojom.

To je doduše već viđeno. Ali ono što sam prvi put iskusio, to je bilo da motor nije ni zabrundao ni zabrujao kad sam taj taster pritisnuo. Umesto toga dobio sam samo elektronski signal da je sve u redu, da automatski menjač mogu da prebacim u poziciju za vožnju.

Tišina u kabini je prva stvar koja traži navikavanje kod ovog automobila, koji je po svemu što je ne samo ispod njegove haube i pogonskim sklopovima, nego i po mnogo čemu drugom, dosad najuspešniji pokušaj da se iskombinuju automobilska sadašnjost i budućnost.

Ali da prvo objasnim tehnologiju, uz malo istorije. „Volt” je, kao „koncept”, osmišljen pre četiri godine, a kao projekat preživeo je bankrot – stečaj i reorganizaciju „Dženeral motorsa” – njegov brak sa državom čije su ga pare spasle od potpune propasti. Pošto na tržištu već postoje „hibridi”, neki, poput „prijusa” iz „Tojote” čak i veoma popularni, koji nude kombinaciju električnog i klasičnog pogona, dok sa druge strane „Tesla” i „Nisan” pokazuju da i čist električni pogon nije samo obećanje, u „Dži-Emu” su opravdano zaključili da „volt” mora da bude nešto treće.

To rešenje se vidi ispod haube, gde su, jedan pored drugog, dva motora (i između njih puno debelih kablova). Jedan benzinski, a drugi elektro. Ali točkove okreće samo struja. Kad se isprazni 190 i nešto kila teška baterija, smeštena u centralnom delu šasije, kompjuter startuje četvorocilindrični benzinski motor od 1,4 litra, čija je glavna uloga međutim da bude generator: da proizvodi struju za elektrocimera.

Čisto na struju, „volt” može da pređe u proseku oko 60 kilometara, što je čak i za većinu Amerikanaca dovoljno da se za najviše dolar i po, koliko se struje potroši da se baterija dopuni, voze do posla i natrag. A ako krenu na duži put, onda je jedan puni rezervoar benzina dovoljan za oko 600 kilometara. I može da se dopuni kad god zatreba.

Kao što preko noći, ili na pauzi za kafu, može da se dopuni i baterija. Uz ovdašnji napon od 110 volti, za to je potrebno 10 sati. Uz naš, evropski, za upola manje. Čitajući naknadno o iskustvima onih koji su već vlasnici „volt”, video sam da izbegavanje benzinskih pumpi postaje njihova pasija: koriste svaku priliku da bateriju dopune, što onda stvara drugi problem: ne valja da benzinski motor ostaje dugo van upotrebe. Ali to rešava kompjuter, koji ga u takvim situacijama, u programiranim intervalima, nakratko „kresne”.

Baterija u „voltu” je iste vrste kao i ona u mobilnim telefonima i laptop kompjuterima. Garancija za nju je osam godina ili 160.000 pređenih kilometara, sa obećanjem da će i posle toga još dugo biti dobra. Problem je međutim što je još „kabasta”: zbog nje su pozadi samo dva međusobno razdvojena sedišta.

I problem je što je, sa snagom koja daje pogon od 150 „konja”, ubrzanje do 100 kilometara za devet sekundi i maksimalnu brzinu od 160 kilometara – isuviše skupa, tako da „volt” košta prilično paprenih 40.000 dolara. Država, međutim, daje poreske olakšice i subvencije od 7.500, ali uprkos tom popustu cena je i dalje brana za masovnu popularnost.

Šteta, mada ne mora dugo da bude tako: očekuje se da će u dogledno vreme uznapredovati i baterijska tehnologija, da će biti lakše, moćnije i jeftinije. Takav je rezultat bar bio u drugim oblastima.

Nastavak članka možete pročitati na sajtu Politika.rs

Autor : Milan Mišić