Pre 82 godine Beograd je bio centar sveta brzine. Početkom septembra 1939. godine na stazi oko Kalemegdana održane su velike medjunarodne motociklističke i automobilske trke – Grand Prix Beograda. Posle osam trka motociklista, prikoličara, i sportskih automobila usledio je šlager dana – deveta trka, trka najboljih vozača sveta, Brauhiča, Langa, Nuvolarija i Milera u dva „mercedes-benca W154“ , dva „auto uniona D“, i našeg vozača Boška Milenkovića, sa „bugatijem“.

Stazom od kocke, u levom krugu, dužine 2794 metra, 50 puta su tog 3. septembra 1939. jurili neverovatni majstori volana u pretečama „formule jedan“, u automobilima od samo 850-900 kilograma, sa agregatima od 3000 kubika, 12 cilindara, sa dvostepenim kompresorima i jačinom od 485 KS („mercedes“), odnosno 500 KS („auto union“). Imali su rezervoare od 400 i 270 litara, a pokraj staze ih je pratilo 100.000 gledalaca, čak 80.000 sa plaćenim ulaznicama.

Organizatori su bili Kraljevsko automobilsko društvo i list „Politika“, a trke su održane u čast rodjendana kralja Petra II Karadjordjevića. Treninzi su voženi 1. i 2. septembra, a 1. septembra 1939. Hitler je napadom na Poljsku započeo Drugi svetski rat.

Stazom od kaldrme, koja je na brzinu uoči trke bila doradjena novim kockama, a neke krivine proširene, bukvalno su leteli bolidi kakve Beograd nikada nije video. Na prevoju kod današnje bioblioteke Beograda, na kraju ulice Knez Mihajlove, a nekada pokraj hotela „Srpska kruna“, poletali su u vazduh na metar visine i leteli u dužini od nekih dvadesetak metara…doskok je bio negde kod nekadašnjeg restorana „Park“, tada hotela „Srpski kralj“, a baš tu se nalazio start i cilj trke. Nuvolariju, pobedniku trke i drugoplasiranom Brauhiču, bile su potrebne samo NEVEROVATNE 74 sekunde da obidju stazu….dok su kod kule Nebojše jurili te 1939. godine i preko 200 km/h.

Kao mladi novinar saradnik o tome sam prvi put slušao krajem juna 1979. u Radio Beogradu, od svog nezaboravnog učitelja, čuvene novinarske legende, reportera RADIVOJA RAĆE MARKOVIĆA. Kada mi je „Raća“ rekao da su leteli kroz vazduh oko 20 metara, slušao sam netremice i iskreno govoreći nisam poverovao ni razumeo tu priču. Medjutim istog dana sam u arhivu komšijske „Politike“ prelistavao ukoričene primerke iz tog perioda, gledao slike širom otvorenih očiju, čitao tekstove i počinjao da shvatam šta se tada dešavalo na stazi oko stare trvrdjave u Beogradu.

Trka oko Kalemegdana me je bukvalno opčinila…..imao sam tada tačno 30 godina, bio sam aktivan reli suvozač i učesnik više teških takmičenja i od 2000 kilometara, na tlu Jugoslavije, ali, o trci u Beogradu, 1939. nisam nikada do tada ništa čuo…..Upoznavajući sve detalje tog maestralnog „Grand Pria“, polako sam došao do zaključka da je posle rata bilo neuputno govoriti o toj trci, jer su je organizovali u čast kraljevog rodjendana, uz prisustvo članova buržoazije i uz predstavljanje vozača iz zemalja koje su bile gubitnice u prethodnom ratu…bilo je to vreme dominacije i strahovlade komunista.

Počeo sam da pripremam ozbiljan i zanimljiv prilog za najgledaniju sportsku tv emisiju RTB-a, za odlični „Indirekt“ reportera Marka Markovića, koji je odmah prihvatio moj predlog o kreiranju reportaže. Obavio sam intervju sa učesnikom te trke, sa motociklistom Vojom Ivaniševićem, a posle dugotrajnih napora i upornosti uspeo sam da realizujem i razgovor putem telefona (uz pomoć saradnice Branke Popović, iz Nemačke redakcije Radio Beograda), sa svetskim asom Manfredom fon Brauhičem, na liniji Radio Beograd – Istočni Berli. Brauhič je inače živeo dugo, čak 97 godina (umro je 2002.) a u vreme našeg razgovora bio je potpredsednik Društva prijateljstva Istočne Nemačke i Sovjetskog saveza…..društva za unapredjenje Olimpijske ideje.

Korpulentni as, se prisetio mnogih detalja trka. Rekao je da sportski vozači nisu hteli da voze, ali, bili su promorani…..

„Dobro sam vozio i sve do 8. kruga sam vodio, ali sam pogrešio i okrenuo se kod ambasade Francuske, pa su me svi obišli. Završio sam kao drugi a dobio sam srebrnu tabakeru i pehar. Da, i danas pratim trke, ali, ovi aktuelni vozači ne bi mogli da se nadmeću sa nama ni jedan jedini krug u Beogradu.“

Manfred fon Brauhič je odrastao u vojnoj porodici. Stric mu je bio poznati Hitlerov general Valter fon Brauhič, koji je rukovodio napadom na Poljsku i kasnije na Moskvu…smenjen je posle toga. Manfred je bio potpuno apolitičan i naklonjem sportu….kao mlad je imao tešku nesreću a i više udesa na trkama pa nije služio vojsku. Kao vozač trkačkih bolida, dva puta je bio vice prvak Evrope, rekorder kruga u Monaku i 18. godina rekorder Doningtona. Sahranjen je u Nemačkoj, u malom mestu Grefenvart, 2002 godine, uz najviše počasti. Sahrani je prisustvovao i moj dobri prijatelj, neprevazidjeni zaljubljenik u automobile, dramski pisac, poslastičar, tvorac Muzeja automobila u Beogradu, i nekadašnji ministar kulture Bratislav Braca Petković. Ustupio mi je svoj Muzej za prezentaciju mojih knjiga o auto sportu, kada se okupilo preko 200 vozača iz cele Jugoslavije, sa Jovicom Palikovićem, Branetom Kizmičem, Batom Nadjom, Milunom Vesnićem, Pavlom Komnenovićem….. i doneo kolače iz svoje radnje.  Sa svojim sinom Bogdanom, Braca je napisao scenario za perfektan dokumentarni film Dinka Tucakovića – „Zaboravljeni Gran Prix“. Postoji i priča da je Brauhič dan uoči trke stigao do aerodroma u Beogradu, sa namerom da pobegne u Švajcarsku, a ne u Nemačku, kao što su pomislili njegovi timski prijatelji iz Mercedesa…..ali je sprečen u tom pokušaju. Radivoje Marković se priseto i konferencije za novinare u Beogradu, 1939. godine ,u hotelu „Mažestik“. Kada su novinari upitali Brauhiča o njegovom stricu Valteru Brauhiču, nacističkom generalu, legendarni automobilski as je kratko odgovorio: “ U svakoj familija ima neka budala“

U trci sa svetskim zvezdama, Nuvolarijem, Brauhičem, Langom i Milerom, učestvovao je tada i najbolji automobilista Beograda, Boško Milenković sa svojim „bugatijem“ od 150 KS. Nije bio konkurentan, ali je završio trku. Boško Milenković je bio imućan i vlasnik mnogih nekretnina. Posle rata mu je sve oduzeto i ostao je bez ičega. Vozio je trolejbus na liniji 13, a kada je slučajno doživeo udes u saobraćaju i kada je udario biciklistu…..nedugo zatim se obesio na Dorćolu, u stanu svog prijatelja Voje Ivaniševića, čuvenog motocikliste, kod koga je stanovao.

Ovih dana mi je moj odličan prijatelj, inače poznati vaskularni hirurg i učenik maestralnog profesora, takodje velikog vaskularnog hirurga dr. Lazara Davidovića (od pre neki dan novog dekana Medicinskog fakulteta u Beogradu), mladi Mihajlo Mićić, omogućio da probam njegovog „mercedesa E400d AMG“. Našli smo se na mestu gde je pre 82 godine, kod Kalemegdana, startovao Manfred fon Brauhič.

Probao sam još jedan prvoklasan proizvod iz Nemačke, auto od 3000 kubika i 420 KS, koji ubrzava za samo 4 sekunde do 100 na sat i koji bez limitatora može da postigne i 320 km/h. Ima milion elektronskih pomagala, automatski menjač sa 9 brzina i pneumatike 245/40/ 19 (napred), 275/35 19 pozadi. Zaista je fantastičan, ubrzava kao beogradska košava, odlično koči i ako se vozi normalno troši 8 litara dizela u gradu i samo 6 na putu…

Ako se možda pitate šta bi o takvom čudu rekao stari as Manfred Fon Brauhič, mislim da bi preskočio odgovor i samo duboko uzdahnuo…..a ko bi bio brži u eventualnoj trci……PA VALJDA ZNATE!

Djordje Djenić – Mojsvetbrzine.rs