Gradovi koji plivaju u smogu i sve skuplji benzin – to su glavni razlozi što mnogi proizvođači automobila nade polažu u razvoj elektromobila. I to ne samo u Evropi. I u Africi žele automobile na struju.
U Africi je ideja stigla do realizacije – u Južnoafričkoj
Republici bi sledeće godine trebalo da počne serijska proizvodnja jednog
modela. Ali i u siromašnoj Ugandi inženjeri rade na razvoju automobila na
struju. Studenti iz Kampale krenuli su u projekat, koji je skoro nemoguća
misija, s obzirom da se nijedan jedini deo automobila ne proizvodi u Africi –
motor, prenosni sistem, upravljač – sve mora da se uveze preko mora. Uprkos
tome, ovi entuzijasti nadaju se skoroj serijskoj proizvodnji.
U podrumu Tehnološkog instituta na državnom fakultetu Ugande odzvanjaju čekići
i elektrode. Pet studenata, budućih inženjera, sastavlja jednu karoseriju. Ovo
nije bilo kakvo vozilo. Ovo je san ovih studenata – nešto što bi moglo da
postane prvi elektroauto napravljen u Ugandi, objašnjava koordinator projekta
Paul Musasizi.
„Ovaj automobil smo počeli da pravimo kako bismo pokazali da to možemo. Hteli smo da pokažemo da imamo potencijal u ljudstvu za tako nešto, da imamo ljude koji su sposobni za nešto novo. Hteli smo da i svet vidi šta možemo, iako nismo među najrazvijenijim zemljama. Hoćemo da svet prestane da proizvodi za nas i da mi sami proizvodimo ono što nam treba. Tada bi svetske zemlje bile naši ravnopravni partneri.“
Musasizi, uredan u svojoj košulji i sa lap-topom pod miškom, stoji ispred
školjke malog gradskog automobila. Već se može naslutiti kako bi trebalo da
izgleda ovaj dvosed. Točkovi su već tu, ali motor, upravljač i elektronika – to
sve nedostaje. Uopšte nije bilo lako naći ove delove.
„Mnoge delove karoserije smo mogli da poručimo od jedne domaće firme koja
proizvodi metalne krovne konstrukcije. Čak i gume mogu da se kupe u Ugandi. Ali
specifične delove, poput baterija i motora, morali smo da uvezemo iz Amerike.
To je bio veliki izazov. Ipak, sada je sve tu i nadamo se da ćemo u septembru
obaviti prve probne vožnje. Sve ovo traje prilično dugo, sa dizajniranjem
automobila smo počeli još 2009. godine.“
Musasizi i njegov tim mogu da budu ponosni
Jer, oni nisu samo dizajnirali spoljašnje linije vozila, nego i osmislili
celu elektroniku i softver u jednoj maloj kancelariji univerziteta. Musasizi
ide stepenicama iz radionice na prvi sprat gde pet studenata sedi za
računarima. Ričard Matanda je jedan od njih. On je učestvovao u programiranju
softvera koji treba da kontroliše celokupnu elektroniku auta.
„Najteže je bilo što smo znali da moramo da napravimo automobil za tržište
Ugande. Ovakav auto bi verovatno bio veoma skup, ali Uganđanima treba jeftino
vozilo koje mogu da priušte. Elektromobili su naravno uvek skuplji od ostalih
automobila, a mi nismo ni znali koliko će nas koštati uvozni delovi. Drugi
problem su očajni putevi i ulice u Ugandi. Zato će auto biti prilično visokog
poda.“
Automobil bi trebalo da razvija maksimalnu brzinu od 60 kilometara na sat i da
prelazi 50 do 60 kilometara sa jednim punjenjem baterije. Prve probe bi trebalo
da se održe upravo u kampusu Univerziteta. Tada će inženjeri videti gde ima
prostora za poboljšanja. Auto će se zvati Kira – po vodopadu kojim počinje tok Nila
iz Viktorijinog jezera. Nil je za narod Afrike često izvor života – i
simbolično i bukvalno. Paul Musasizi smatra da rekao i vodopad mogu da budu i
simbol tehnološkog razvoja.
Autori: Simone Šlindvajn, Nemanja Rujević
Odg. urednik: Jakov Leon
Preuzeto sa : dw-world.de