home
HOME VESTI DOMAĆE TRŽIŠTE VIDEO ZANIMLJIVOSTI NOVITETI TUNING CONCEPTS TOP SECRET PREDSTAVLJAMO SALONI ARHIVA GALERIJA

Preuzeto sa: BrzaBrzina.com

Da li vam ime Malcolm Bricklin možda zvuči poznato?

Većini nas sigurno ne, ali ispred vas je osoba koja je dovela naš Yugo u Severnu Ameriku, a jednak "uspeh" je ostvaren i sa kapanskim Subaruom i italijanskim Fiatom. Za ovu priču nama je ipak najbitniji Bricklin SV-1 (Safety Vehicle 1), lična auto kompanija pomenute osobe, sa ciljem da nadmaši Chevrolet Corvette i postane najbolji američki sportski automobil. Međutim, slično kao i sa ostatkom svoje karijere u auto industriji, Bricklin nije uspeo da opstane dugo najviše zbog svojih ličnih grešaka.

Malcolm Bricklin je rođen u Filadelfiji 1939. godine i od ranih godina želeo da bude uspešan biznismen. Nakon neuspešne epizode na fakultetu, koja je potrajala svega par meseci, Bricklin dobija zajam od banaka i na Floridi počinje svoj biznis prodaje alata i materijala za renoviranje kuća. Njegov lanac prodavnica, nazvan Handyman, pokazao se velikim uspehom pa je Bricklin u roku od nekoliko godina postao milioner, a novac je investirao u male Lambretta skutere italijanske fabrike Innocenti, koje je zatim prodao u policijske svrhe Njujorka.

Bricklin uskoro prodaje Handyman biznis, a dodatni novac je želeo da investira u lanac benzinskih pumpi koje bi takođe iznajmljivale skutere. Iz navedenog razloga Bricklin kontaktira japansku kompaniju Fuji Heavy Industries sa ciljem proizvodnje takvog skutera, ali dobija odgovor da je kompanija spremna da izađe iz biznisa proizvodnje skutera i usmeri se prema automobilima. Bricklin dobija pristup ranom prototipu onoga šta će kasnije da postane Subaru 360 i shvata da pošto je težina vozila iznosila samo 432 kg, za njega nisu važila ista pravila kao i za ostale uvozne automobile. Subaru of America je osnovan 1968. godine sa investicijom od 75,000 dolara, a prve godine ukupno 80 prodajnih salona su prodali 332 primerka modela 360. Ovaj mališan je imao jednako mali motor od dva cilindra, maksimalnu brzinu od 80 km/h (do koje mu je bilo potrebno 37 sekundi) i početnu cenu od 1,297 dolara. Pored standardnog hatchbacka, kupac je mogao da bira između minivana, kabrioleta i malog kamioneta.

Bricklin se zadržao sa Subaruom do 1971. godine, do kada je kompanija prodala ukupno 6,000 vozila, a zatim prodao svoj udeo da se koncentriše na svoju kompaniju nazvanu - Bricklin. Rad na novom Bricklin sportisti je počeo 1972. godine, kada je osnivač kompanije proizveo tri prototipa, sa željom da ih predstavi potencijalnim investitorima i dobije potrebne finansije. Do navedenog perioda američka auto industrija se promenila u velikoj meri. Muscle car revolucija je bila na izlaznim vratima, a publika se više okretala sigurnosnim merama i ekonomičnosti. Novi standardi su takođe uništili i ono malo domaćih sportskih automobila, a u roku od nekoliko godina čak i legendarni Chevrolet Corvette je razvijao svega 180S. Bricklin je tu video svoju šansu i 1973. godine se uputio sa tri završena prototipa po Americi i Kanadi u želji da pronađe potencijalne investitore. Nakon propalih pregovora sa provincijom Quebec u Kanadi, Bricklin postiže dogovor sa drugom kanadskom provincijom, New Brunswick, koja je bila spremna da investira početnih 3.6 milijardi dolara (uz odobrene dodatne kredite) u zamenu da se u ovoj provinciji napravi fabrika za serijsku proizvodnju.

Kada je serijski model predstavljen godinu dana kasnije u Njujorku, publika se našla u čudu. Ispred njih je stajao prelepi sportista, sa vratima u stilu galebovih krila (gull-wing), koje je populirizovao Mercedes 20-ak godina ranije sa modelom 300SL, zatim V8 motorom i najavljenom cenom od "samo" 4,000 dolara - ili duplo manje nego glavni rival Chevrolet Corvette. Plan kompanije je bio proizvodnja 50 modela dnevno, sa prodajom od 12,000 u prvoj godini, 30,000 u drugoj godini, 50,000 u trećoj godini i 100,000 u četvrtoj godini. U roku od nekoliko meseci Bricklin je osnovao čak 200 prodajnih salona širom Amerike i Kanade, a i pre nego što je fabrika počela sa izgradnjom kompanija je imala 5,000 narudžbina. Na papiru Bricklin SV-1 je imao dobitnu kombinaciju. Prelepi sportski dizajn je oduševio mnoge, posebno pomenuta "gull-wing" vrata, a zanimljivo je da je dizajner ovog automobila bio Herb Grasse - ista osoba koja je dizajnirala i legendarni Dodge Challenger. Malcolm Bricklin je po svaku cenu želeo da reklamira bezbednost, pa je tako SV-1 imao plastične branike umesto hromiranih, kao i roll-cage, a da bi se dobila niska težina mnogi delovi automobila su bili napravljeni od fiberglassa.

Pošto kompanija nije imala svoje motore i mehaniku, u pomoć je pozvan posrnuli proizvođač vozila American Motors Corporation (AMC), koji je isporučio V8 motore od 360 kubnih inča (5.9L) sa 220KS. Kompletno vešanje, kao i manuelni i automatski menjač, su takođe preuzeti iz AMC-a, ali problemi nisu bili daleko. Naime, fiberlgass tehnologija je još uvek bila dosta nova za masovnu proizvodnju tokom 1970tih godina, imala je dosta boljki, a ona se takođe pokazala i preskupa, čime je početna cena od reklamiranih 4,000 dolara stigla do 7,490 dolara. Elektronika se takođe pokazala kao veliki problem, pa tako skriveni farovi često nisu hteli da se otvore, kao ni velika i teška gull-wing vrata, a i AMC motor je često znao da se pregreva. Bilo kako bilo, prodaja je startovala 1974. godine, ali zbog gore navedenih problema umesto planiranih 12,000 primeraka je prodato samo 800. Bricklin nekako ulazi u 1975. godinu sa modernijim Fordovim motorom od 351 kubnih inča (5.7L) i 175KS, čime su neki problemi uklonjeni, ali kompanija takođe diže cenu na čak 9,980 dolara.

Prodaja dostiže 2,100 primeraka, ali Malcolm Bricklin ne uspeva da vrati bankama 23 miliona dolara zajma i kompanija upada u finansijsku krizu. U septembru 1975. godine Bricklin odlučuje da proglasi bankrot, a svi preostali neprodati modeli iz 1975. godine su dobili novi VIN broj i prodavani kao 1976 modeli. Veruje se da je proizvedeno ukupno između 2,854 i 2,857 SV-1, od čega je do današnjeg dana preživelo oko 1,800. Veruje se da je svaki proizveden primerak koštao kompaniju čak 16,000 dolara dok su modeli prodavani salonima za tri puta manju cifru, pa ne čudi da je SV-1 opstao na tržištu svega tri godine. Malcolm Bricklin je zatražio od kanadske vlade dodatnih 10 miliona dolara da uloži u kompaniju, ali je taj zahtev bio odbijen. U jednom intervju pre nekoliko godina, Malcolm Bricklin je izjavio da je najveća krivica za propast kompanije bila njegova želja da predstavi automobil pre nego što je bio spreman i pre nego što su otklonjene sve mane, uz želji da se pojavi u prodaji pre obnovljene 1974 Corvette. Bricklin je takođe kritikovao i kanadske radnike i tvrdio da je bilo teško obučiti nekadašnje ranike u fabrici za pakovanje krompira da proizvede vrhunske sportske automobile.

Međutim, ovaj biznismen nije dugo bio bez posla i 1982. godine, kada je Fiat bio spreman da se povuče sa američkog tržišta, Bricklin kontaktira Italijane u želji da prodaje dva njihova modela Amerikancima - 2000 Roadster (koji se prodavao kao Pininfarina) i X/1-9 (koji se prodavao kao Bertone). Ovaj potez se pokazao jako uspešnim, zahvaljujući veoma niskoj ceni od samo 14,000 dolara, sa mesečnom prodajom od oko 200 primeraka i visokim profitom. Međutim, u celu priču se ubrzo umešao General Motors, kome je smetalo da Pininfarina krade prodaju od luksuznog Cadillaca Allante (sa cenom od 55,000 dolara). Tadašnji najveći svetski proizvođač vozila odlučuje da kupi deo Pininfarine i da je odmah povuče sa ovog tržišta da bi sebi smanjio konkurenciju.

Kao i nekoliko puta pre, Malcolm Bricklin se nije obeshrabrio i odlučuje da pošalje svoje saradnike da mu pronađu najjeftiniji novi auto na svetu. Put Bricklina navodi u Jugoslaviju gde je naša Zastava upravo predstavila novi model 102, poznatiji kao Yugo. Bricklin kaže da kada je prvi put provozao Yugo da je u tom momentu bio najgori novi auto koji je vozio, ali 14 meseci i 528 promena kasnije, Yugo je bio spreman za izvoz u Severnu Ameriku.

Osnovano je ukupno 400 prodajnih salona, a do današnjeg dana Yugo je jedini automobil na ovom tržištu koji nikada nije imao opoziv. Yugo do današnjeg dana drži rekord kao najbolje prodavana strana kompanija u prvoj godini proizvodnje kada je prodato oko 40,000 primeraka. Debi je ostvaren na salonu automobila u Los Anđelesu 1984. godine kada su predstavljena tri primerka, sa obećanjem da početna cena neće preći 4,500 dolara i da će pri tom kupci dobiti i deset godina ili 160,000 km garanciju na motor i menjač. Za ovo tržište Yugo je dobio i veći motor od 1.1L i 55KS, ali i pored toga sa maksimalnom brzinom od 138 km/h je ipak bio najsporiji novi automobil u Americi. Cena je kasnije spuštena na samo 3,990 dolara, a Yugo se pokazao kao odličan automobil svim onima koji su želeli jeftin gradski prevoz ili su tražili drugi automobil u familiji. U osam godina proizvodnje je prodato impresivnih 141,651 primerak, a Bricklin kaže da je u navedenom periodu ostvarivao mesečni profit od nekoliko miliona dolara uz 20 miliona dolara prodaju kada je kompanija neštala sa tržišta.

Upravo se Yugo pokazao najvećim uspehom Bricklina u Severnoj Americi, ali je takođe kritikovao radnike u fabrici u Kragujevcu. Naime, Bricklin je izjavio da je kompanija u početku proizvodila jako kvalitetne proizvode zato što prodaja nije bila visoka. Međutim, uskoro je popularnost porasla do te mere da se Yugo prodavao u 70 država širom sveta, čime su se radnici dosta opustili i nisu više obraćali pažnju na kvalitet. Do kasnih 1990tih godina Bricklin je predstavio nekoliko električnih bicikla, a onda je, 2002. godine, ponovo počeo da pregovara sa Zastavom oko uvoza u Severnu Ameriku. Međutim, do toga ipak nije došlo, a od 120 kandidata za novog partnera izbor je na kraju pao na kineski Cherry. Posle dugogodišnjih pregovora, Bricklin je ipak odustao od ovog plana uz objašnjenje da "Kinezi još nisu naučili da ne mogu da posluju sa ostatkom sveta kao što posluju sa ostalim Kinezima". Usledile su tužbe, a do današnjeg dana Bricklin tvrdi da mu Kinezi duguju oko 14 miliona dolara u odšteti. Od tada gospodin Bricklin se povukao iz javnog života i danas živi mirno u Njujorku.

Iako se svaki od navedena četiri poteza (Subaru, Bricklin SV-1, Fiat i Yugo) danas smatra promašajem, Malcolm Bricklin tako ne misli. Dolazak Subarua u Ameriku je otvorio vrata i ostalim japanskim proizvođačima vozila i bio prvi korak Subarua u napadu na svetska tržišta, Fiat je dovoljno zakomplikovao situaciju General Motorsu da je morao biti ugašen, a naš Yugo, i pored svih kritika, i dalje drži rekord kao najbolje prodavana strana kompanija u Severnoj Americi u svojoj prvoj godini - ispred današnjih giganta kao što su Volkswagen i Toyota. Čak i SV-1 je imao svoje zlatne trenutke, a iako je danas često mešan sa jednim drugim sličnim autom iz navedenog perioda (DeLorean) mali broj proizvedenih primeraka ga čini solidno cenjenim klasikom.

Autor: Talladega



čitanja : 2040



Komentari

"Fiat je dovoljno zakomplikovao situaciju General Motorsu da je morao biti ugašen, a naš Yugo, i pored svih kritika, i dalje drži rekord kao najbolje prodavana strana kompanija u Severnoj Americi u svojoj prvoj godini - ispred današnjih giganta kao što su Volkswagen i Toyota."

A danas, Zastava postoji samo na papiru, i to kao "preduzeće u restrukturiranju". Od proizvođača automobila koji je za preko 50 godina postojanja proizveo preko 4 miliona automobila i plasirao ih i u najudaljenije krajeve sveta poput Kine, Severne Amerike itd, od firme koja je bila broj jedan izvozni adut "one" države, firme koja je obeležila mnoge naše živote iz mladosti, pa i živote mnogih mladih stranaca, Amerikanaca između ostalog do firme koja danas nema ni svoj muzej. Žalosno, no međutim i nije pošto se mi nažalost svega setimo kasno. I Tesle smo se setili juče, a čovek je zadiveo celokupno čovečanstvo svojim izumima još pre 100 i kusur godina.

Valjda će se jednom neko setiti i Zastave (Automobila) jer šteta je da toliko nasleđe koje nije nimalo malo (veće je nego što mi na Balkanu mislimo) propadne, jer Zastava je bila jedina firma sa ovih prostora koja je proslavila Srbiju (Jugoslaviju) u svetu. Kao što je Škoda danas ambasador Češke u svetu, koja sa nekoliko stotina hiljada automobila godišnje plasira nekoliko stotina hiljada ambasadora godišnje u svijet, isto tako i Lada predstavlja Rusiju u svetu, kao i Dačija Rumuniju, a Srbiju....sa FIAT-ovim 500L možemo samo da reklamiramo Italiju i to preko naših leđa. Nadam se da će FIAT ili neko drugi se setiti i Zastave jer u autoindustriji ako neko ne proizvodi više automobile nekoliko godina, pa čak i više godina, nije smak sveta. Evo noviji primer je švedski Saab ako se ne varam koji koju godinu ili više nije proizvodio automobile, a onda ga je kupila neka firma iz Kine i opet radi. S obzirom na bivši potencijal Zastave iz kraja osamdesetih i početka devedesetih (preko 200 000 automobila godišnje) firmu sa takvim dokazanim potencijalom, u najmanju ruku, bilo bi šteta zaboraviti.

Autor Zastava Florida 10 Jul 2014, 17:13