Preuzeto sa: BrzaBrzina.com
Kada je Ford predstavio Bronco u avgustu 1965. godine, započeo je novu eru u istoriji terenskih vozila, barem što se tiče američke strane.
Pre toga ljubitelji 4x4 vozila su uglavnom birali između Jeep i International modela, mada je određeni broj primeraka uvožen od strane Toyote i Land Rovera. Međutim, nijedna od kompanija se nije koncentrisala za proizvođnju laganog 4x4 koji bi se jednako dobro pokazao i na asfaltu. Ford je uvideo da Internationalu ide odlično sa modelom Scout koji je bio veći od tipičnog Jeepa iz tog perioda i pružao civilizovaniji 4x4. U istom periodu američke porodice su počele da kupuju drugi automobil u familiji koji bi služio za zabavu i 4x4 SUV se činio savršenim izborom. U 1960. godini oko 11,000 laganih 4x4 je prodato u Americi, dok je taj broj stigao do 35,000 u narednih pet godina. Ford je očekivao da će navedeni broj da se duplira do 1970. godine i nije nikako želeo da propusti takvu priliku. Američkom proizvođaču vozila je još jedna činjenica išla u korist.
Naime, veterani iz Drugog Svetskog Rata su želeli proizvod sa terenskim mogućnostima vojnog Jeepa, ali sa civilizovanijom vožnjom i više standardne i opcione opreme. Rad na novom terencu iz Forda počinje početkom 1960tih godina i to pod komanom legendarnog Lee Iacocce, koji će kasnije postati poznat kao otac još jednog legendarnog Fordovog automobila - Mustanga. Iacocca je, tokom vikenda, počeo da posećuje skupove terenskih vozila, kojih je u tom momentu u Americi bilo preko 300, i primetio da među njima gotovo i nema fabričkih vozila. Čak i oni retki Jeepovi i International Scouti su bili značajno modifikovani i Iacocca je shvatio da postoji tržište za terence koji bi mogli biti voženi na asfaltu od ponedeljka do petka, a onda tokom vikenda na terenskim terenima.
U svom istraživanju za novi proizvod, Iacocca je u velikoj meri pokušavao da vidi koje karakteristike su bitne ženskim kupcima, pošto bi takav proizvod verovatno bio kao drugi automobil u porodici. Lista potrebnih karakteristika nije bila iznenađenje i žene su htele proizvod koji je brz, udoban, tih i lagan za parkiranje, dok ih terenske mogućnosti nisu interesovale. Iacocca je imao težak posao pred sobom. Ipak je bilo trebalo spojiti vozne karakteristike svakodnevne vožnje po ukusu žena i terenske mogućnosti za vikend hobi po ukusu muškaraca. Pred njim je bio još jedan problem, a to su troškovi proizvodnje. Naime, iako je tržište za lagane terence postojalo, oni i dalje nije bilo preterano veliko i Iacocca je očekivao da godišnja prodaja neće preći 20,000 primeraka. Iz navedenog razloga, ovaj terenac je morao da bude veoma jeftin za proizvodnju i da deli platformu i većinu mehanike sa ostalim Fordovim modelima.
Izbor je na kraju pao na platformu modela Falcon, koja je bila dovoljno fleksibilna da su se na njoj proizvodili i sportski automobil (Mustang) i komercijalni van (Econoline). Falcon je, inače, bio prvi Fordov kompakt na domaćem tržištu i imao je dovoljno male dimenzije da njegova platforma posluži i za terenca. Nakon uspeha sa Mustangom, američki proizvođač vozila je odlučio da i najnoviji terenac dobije ime po konju, a posle kraće rasprave izbor je pao na Bronco. Iako Bronco nije delio onoliko delova sa Falconom kao Mustang, ova dva vozila su bila veoma slična. Dužina vozila je iznosila identičnih 3.8 metara, a ispod haube se nalazio takođe identičan I6 motor od 170 kubnih inča (2.8L) i 105KS. Jedna od većih promena je bio prenos snage, pa je tako Bronco imao standardan pogon na svim točkovima, koji se prenosio preko trostepenog manuelnog menjača. Zanimljivo je da Ford u početku nije ponudio V8 motor, iako je američka auto industrija u navedenom periodu prolazila kroz "muscle car revoluciju", uz objašnjenje da želi da zadrži nisku početnu cenu.
Međutim, posle samo tri meseca proizvodnje, ponuda je proširena i sa V8 motorom od 289 kubnih inča (4.7L) i 200KS. Kupac je dobijao izbor tri modela. Ona je startovala sa modelom sa platnenim krovom, koji je koštao 2,404 dolara, zatim pikapom od 2,480 dolara i na kraju standardnim SUV od 2,625 dolara. Ono što je razlikovalo Bronco od konkurencije je mogućnost da se vrata, krov i zadnja sedišta lagano skinu, što je dovodilo do brze transformacije od SUV koji su žene vozile tokom sedmice za posao do vikend hobija za muškarce. Ugledni Motor Trend magazin je prvi dobio priliku da testira Bronco i imao je samo reči hvale, ali je zaključio da vožnja na asfaltu ipak nije pozitivna karakteristika. Ubrzanje do 100 km/h je iznosilo čak 21.5 sekundu uz maksimalnu brzinu od 128 km/h, a zahvaljujući samo trostepenom manuelnom menjaču, Bronco je na autoputu takođe bio jako bučan, a često i neudoban.
Međutim, na teškim terenima, Bronco je bio idealan, posebno za sve one koji žele da uživaju u kampovanju ili ribolovu. Prodaja je startovala više nego odlično i prve godine 23,776 primerka je pronašlo kupce. Sa tako uspešnom prvom godinom, Ford nije imao razloga za veće promene, ali su, 1967. godine, ubačene veće kočnice i predstavljen novi "Sport" paket opreme. Iste godine Ford odlučuje da se oproba i u auto sportu i to u legendarnoj Baja 1,000 terenskoj trci, koja se vozila svake godine u Meksiku i važila za jednu od najzahtevnijih trka na svetu. Iako Bronco nije uspeo da završi trku zbog mehaničkih problema, tim se vratio 1968. godine sa legendarnim vozačem Parnelli Jonesom, ali ni on nije uspeo da završi trku. Ford se nije predavao i narednih godina se takmičio na ovoj trci, a Jones konačno uspeva da je pobedi 1970. i 1971. godine.
Jones i Bronco pod nadimkom "Big Oly" su nastavili da se takmiče do 1974. godine, kada se ovaj legendarni vozač penzionisao nakon sudara na trci kada je jedan motorista poginuo. Po uzoru na trkačke Bronco, Ford je ponudio i određeni broj serijskih promeraka da bi zadovoljio homoligaciju. Od 1967-1974. godine je proizvedeno oko 650 primeraka, a svi su imali modifikovanu mehaniku, veće točkovge i gume i posebne branike i grafike. Chevrolet Blazer je bio prvi pravi konkurent Broncu. Kada je predstavljen 1969. godine, Blazer je izgledao veće i moćnije i ubrzo Chevrolet nije mogao da napravi dovoljno primeraka. Blazer je pružao više prostora, udobniju vožnju, bolje kočnice i veću opremu najviše iz razloga što, za razliku od Bronca koji je bio urađen na platformi automobila, Chevroletov konkurent je bio urađen na skraćenoj platformi pikapa.
4 Wheel Driver magazin je stavio Blazera i Bronco na test gde je predstavnik Chevroleta lagano pobedio. Bronco je i dalje pružao mnogo, ali kupcima su počele da smetaju veoma loše kočnice i neudobna vožnja. Kupcima je takođe smetalo što se Bronco ne može naručiti sa automatskim menjačem, boljim kočnicama i klimom. Najveći udarac za Ford je stigao kada su istraživanja pokazala da bi samo 34% vlasnika Bronca opet kupilo ovaj terenac. Iz navedenog razloga, iste godine debituje novi V8 motor od 302 kubna inča (5.0L) i 220KS, ali ni on nije mogao da parira Blazerovom velikom motoru od 350 kubnih inča (5.7L) i 255KS. Ford je odgovorio dodavanjem više opreme i predstavljanjem luksuznog "Ranger" modela, ali prodaja nikada nije porasla i uglavnom se kretala od oko 20,000 primeraka. Do 1973. godine, Bronco je postao višak u Fordu. U ponudi je sada bio samo SUV, a po prvi put u opciji se našao i trostepeni automatski menjač.
Međutim, on je bio dostupan samo sa V8 motorom. Narednih godina stiže definitivan kraj za prvu generaciju, a Bronco postaje veoma skup proizvod za Ford. Naime, gašenjem Falcona i prelaskom Mustanga na manju Pinto platformu, Bronco je ostao jedini proizvod Forda koji je zahtevao svoju sopstvenu platformu, a godišnja prodaja od tek nešto više od 10,000 primeraka nije bila dovoljna da se opravdaju investiranja. Definitivan kraj stiže posle 1977. godine, ali na sreću američkih gigant je već radio na nasledniku. Tržište terenaca se u velikoj meri promenilo tokom 1970tih godina. Dok su kupci nekada zahtevali manje i civilizovanije modele, tokom 1970tih godina je vladalo pravilo da je veće uvek bolje. Pomenuti Chevrolet Blazer je prvi to uočio i njegova godišnja prodaja je redovno prelazila 50,000 primeraka, a 1974. godine je debitovao i novi Dodge RamCharger, koji je bio jednako uspešan.
Ford odlučuje da krene istim putem i kada je 1978. model debitovao, bio je veći nego ikada pre (a i kasnije). Zasnovan na Fordu F-100, Ford je počeo rad na ovom modelu još 1972. godine, ali je ideja odlagana nekoliko puta zbog naftne krize početkom 1970tih godina. Međutim, kako je popularnost Blazera i RamChargera nastavila da raste, odlučeno da je Bronco mora da bude veći od njih. Ford je kupio proizvode konkurencije i rastavio ih da ih prouči, pa je tako 1978 Bronco pružao krov koji se skidao, ali za razliku od Blazera, on nije prokišnjavao. Enterijer je dobio na luksuznosti i opremi o kojoj je konkurencija samo mogla da sanja. Novinari su odlično primili novi Bronco koji je dobio samo reči hvale pored konkurenata iz Chevroleta, Jeepa i Dodgea.
Standardan motor je sada bio od 351 kubnih inči (5.7L) i 163KS, dok za ekstra 197 dolara se mogao dobiti i veći motor od 400 kubnih inči (6.6L) i 169KS. Prodaja je startovala više nego odlično i prve godine iznosila čak 75,000 vozila, ali kako brzo je došao, veliki Bronco je još brže nestao. Naime, velika ekonomska kriza je igrala veliku ulogu i mesta za proizvode sa težinom od tri tone i prosečnom potrošnjom od oko 35 litara na 100 kilometara više nije bilo. Godina 1979. se pokazala poslednjom za drugu generaciju pre nego što je debitovao potpuno novi model. Treća generacija Bronca je debitovala 1980. godine, sada na Ford F-150 platformi. Sa manjim dimenzijama i težinom nižom za 230 kg, Ford je odlučio da se više koncentriše na prostor, opremu i udobnost nego na terensku vožnju, pa je 1980 Bronco bio ništa više nego kupe verzija F-150.
Oba modela su pružala identičan dizajn i opremu, kao i mehaniku, gde je standardan motor ponovo bio I6, sada od 300 kubnih inči (4.9L) i 119KS. Većina kupaca se ipak odlučila za neke od proverenih V8 motora, kao što su od 302 kubna inča (5.0L) i 150KS i 351 kubnih inča (5.7L) i 169KS. Najveća vest je stigla dve godine kasnije kada je debitovala i njegova moćnija verzija sa 210KS, kao i četvorostepeni automatski menjač, a kada je stigao i manji model Bronco II, Ford je odlučio da u potpunosti ignoriše terenske mogućnosti i koncentriše na luksuz. Četvrta generacija je stigla 1987. godine, a peta pet godina kasnije, uglavnom bez većih mehaničkih promena i sa nešto izmenjenim dizajnom koji je pratio F-150. Zanimljivo je da su neke fabrike, kao što je Centurion iz američke savezne države Mičigen, počele da urađuju prerade, pa se Bronco mogao dobiti i u verziji sa četvoro vrata, a posebno popularna je bila luksuzna Eddie Bauer verzija.
Broncov imidž je skočio nakon što je legendarni američki sortista O.J. Simpson bežao od policije u svom belom Broncu pred televizijskim kamerama nakon što je osumnjičen za dvostruko ubistvo, ali do sredine 1990tih godine tržište se još jednom promenilo. Naime, publika je sada želela veća SUV vozila sa četvoro vrata i minimalno tri reda sedišta, čime su "dinosaurusi" kao Bronco definitivno izgubili svoje mesto na tržištu. Poslednja godina za Bronco je bila 1996. kada je debitovao veći model Expedition i preko noći postao veliki hit, sa preko 300,000 prodatih primeraka prve godine. Zanimljivo je da je Ford imao planove nekoliko puta da "oživi" Bronco, što potvrđuje i koncept iz 2004. godine sa retro dizajnom i dizel motorom, ali do toga ipak nije došlo.
Danas je Bronco veoma popularan klasik, posebno prva generacija (1966-1977) čiji ređi primerci umeju da dostignu i brojke od šest cifara. Na tržištu takođe postoji nekoliko kompanija koje se bave retro-mod Bronca, gde se koristi originalna školjka, ali najmodernija mehanika i među njima je najpoznatiji Icon. Iako Bronco možda nije poznat model u Fordovoj istoriji kao Mustang, Thunderbird ili GT40, svakako je jednako bitan. On je, ipak, modifikovao klasu vozila koju je Jeep originalno startovao i naterao ostale proizvođače da obrate pažnju na nju, a zbog toga definitivno zaslužuje svoje mesto u istoriji.
Autor: Talladega
Slike: Ford
