Preuzeto sa: BrzaBrzina.com
Većina klasičnih automobila ostaju upamćeni zato što su bili legendarni u svoje vreme.
Ako za primer uzmemo period 1970tih godina, većini nas će prvo na pamet da padne Lamborghini Countach, legendarni super automobil visokih performansi i futurističkog dizajna koji izgleda moderno čak i za današnje standarde. Ali takođe postoji i ona druga grupa upamćenih automobila, koji su bili toliko čudni u svoje vreme da ih je nemoguće zaboraviti. Iako je takvih automobila bilo prilično mnogo, posebno od manjih proizvođača koji su na taj način pokušavali da privuku pažnju kupaca, na vrhu liste 1970tih godina se uglavnom nalazi samo jedno ime - AMC Pacer. American Motor Corporation (AMC) je bio mali američki proizvođač vozila nastao sredinom 1950tih godina spajanjem Nasha i Hudsona. Kompanija nikada nije imala kapital, a ni prodaju kao tri najveća američka proizvođača (General Motors, Ford i Chrysler) pa je plan uvek bio da se razlikuje od konkurencije u dovoljnoj meri da privuče pažnju kupaca. Upravo je AMC bio prva američka kompanija koja je predstavila veoma uspešni kompakt, i to model Rambler, ali do kasnih 1960tih godina on je počeo da pokazuje godine i gubi prodaju od značajno modernijih Ford Falcona, Chevrolet Corvaira i Plymouth Valianta. Početkom 1971. godine, AMC kreće sa radom na "Project Amigo", novom automobilu koji bi vremenom trebao da zameni Ramblera.
Pod vođstvom inženjera Gerald Meyersa, u timu su se takođe nalazili dizajner Richard Teague i direktor za marketing Chuck Mashigan. Kada je Project Amigo započet, Meyers je razmatrao mnoge opcije. Tokom 1971. godine je došlo do mnogih promena u američkoj auto industriji, posebno po pitanju sigurnosnih mera i standarda o izduvnim gasovima. Navedeni standardi će u potpunosti da sahrane performance automobile, kao i kabriolete, a tek sredinom 1980tih godina situacija će se značajno promeniti. Međutim, Meyers je shvatio da smanjivanje dimenzija nije rešenje. Njegov automobil je trebao da bude kompakt, ali i da i dalje može komotno da smesti četiri odrasle osobe i da se sa lakoćom probija kroz saobraćaj. U navedenom periodu, AMC je već imao jedan kompakt u prodaji i to model Gremlin. Međutim, njegova popularnost je naglo padala najviše zato što nije imao mnogo prostora, a zbog svog kockastog dizajna nije bio ni aerodinamičan, čime kompanija nije uspevala da dobije željene brojeve potrošnje. Uskoro je u pomoć pozvan još jedan dizajner i to Bob Nixon. U svojoj autobiografiji, Nixon tvrdi da se nije slagao sa Meyersom kako je Project Amigo trebao da izgleda.
Meyers je želeo automobil koji će zadovoljiti 1980 sigurnosne standarde, što znači da je trebao da ima rolbar u krovu i B stubu - nešto šta 1971. standardi još uvek nisu zahtevali. Rani prototip je pružao veoma aerodinamične linije, ali ono šta ga je razlikovalo od konkurencije je bilo korišćenje stakla. U poređenju sa većinom kompakta na tržištu, Project Amigo je imao čak 50% više stakla za bolju vidljivost dok je dužina vozila iznosila 4,356 mm. Iako je bio dugačak kao konkurencija, Project Amigo je bio širok koliko i luksuzni Cadillac i Lincoln iz navedenog perioda čime je najavljen kao prvi svetski "mali široki" automobil. Da bi demonstrirao ovaj podatak, AMC je uspeo da ubaci konkurenta Chevrolet Vega unutar Project Amiga. Dok je razvoj dizajna uglavnom tekao bez većih problema, razvoj mehanike je zadavao velike brige inženjerima AMC-a. Kompanija je želela pogon na prednjim točkovima da bi parirala evropskim rivalima, ali je Meyers kasnije odbracio ovu ideju kada su istraživanja pokazala da američki kupci smatraju ovu tehnologiju previše novu i da još nisu spremni da se odviknu pogona na zadnjim točkovima. Razlog verovatno leži da AMC nije imao finansije za tako nešto, pošto je Project Amigo već tada koštao kompaniju 60 miliona dolara, što je bila velika suma za malog proizvođača vozila.
AMC je sve karte bacao na novi revolucionarni Wankel rotacioni motor, za koga se činilo da predstavlja budućnost auto industrije. Rotacioni motor pretvara pritisak u rotaciono kretanje umesto korišćenja recipročnih klipova. Na papiru, ovaj dizajn je delovao kao pobednik. Takav motor je imao dosta manje delova od tradicionalnih motora, što je, barem u teoriji, trebalo uštedeti na troškovima i popravkama. Rotacioni motor je takođe bio i lakši i efikasniji, ali je imao i dosta mana. Pre svega, bio je težak za popravke, veliki potrošač i možda najbitnije od svega - imao je nizak kvalitet na duži period. AMC nije imao finansije da sam razvije takav motor, ali početkom 1970tih godina General Motors je kupio dozvolu od nemačkog proizvođača NSU-Wankel, koji je zadržavao patent. Plan General Motorsa je bio da koristi takav motor u sledećim generacijama Chevrolet Monze i Corvette, a AMC postiže ugovor sa domaćim rivalom da kupi licensu za dva miliona dolara, čime bi mogao da samostalno proizvodi takav motor. Međutim, General Motors je odustao od Wankel motora u poslednjem momentu, a AMC nije imao potreban novac da kupi dozvolu direktno od Nemaca, čime je ova ideja odbačena.
Iz navedenog razloga, plan je pao da se koristi poznati I6 motor iz Ramblera, koji je vukao poreklo još iz 1964. godine i bio je za 230 kg teži u poređenju sa planiranim Wankelom. Dok je dizajn Project Amiga bio gotov u januaru 1972. godine i prvi automobili su testirani sredinom 1973. godine, problem sa motorima su odložili premijeru do januara 1975. godine. U međuvremenu, AMC je izabrao i ime za serijski model - Pacer. Sa početnom cenom od 3,299 dolara, AMC Pacer je predstavljen 28. februara 1975. godine. Navedena cena je bila nekoliko stotina dolara veća od konkurencije, ali treba spomenuti da je Pacer i pružao više prostora i standardne i opcione opreme. Pored osnovnog D/L modela, u ponudi se našao i sportski X model, koji je imao kožna sedišta, novi volan i nešto drugačije branike, a sa kompletnom opremom Pacer bi kupca koštao čak 5,700 dolara. U samom startu u ponudi su se našla dva I6 motora. Onaj slabiji, od 232 kubnih inča (3.8L) je razvijao 90 ks, dok je veći od 258 kubnih inča (4.2L) razvijao 95 ks. Ugledni Car & Driver magazin je prvi imao priliku da testira Pacer i rezultati nisu bili preterano dobri. Iako je ovaj automobil značajno mogao da se pohvali sa prostorom, njegove performanse su bile razočarajuće.
Naime, Paceru je bilo potrebno 17 sekundi da ubrza do 100 km/h uz maksimalnu brzinu od 135 km/h, dok je kombinovana potrošnja od 14 litara na 100 kilometara bila među najlošijim u klasi. Razlog za tako nešto je ležao u velikoj težini, koja je iznosila 1,545 kg ili za 227 kg više u poređenju sa AMC Gremlinom, koji je bio sličnih dimenzija. Međutim, AMC je bio jedan veoma zanimljiv dizajnerski detalj koji se jako dopao kupcima. Naime, suvozačeva vrata su bila za 89 mm duža od vozačevih, čime se dobijao lakši ulaz na zadnja sedišta. Iako je proizvodnja startovala tek u februaru 1975. godine, do kraja godine oko 72,000 Pacera su pronašli kupce. U svojoj prvoj punoj godini (1976), prodaja je iznosila 117,000 vozila. Iste godine AMC u ponudu dodaje moćniju verziju 4.2L motora sa 120 ks, čime je ubrzanje do 100 km/h iznosilo 14 sekundi, a sredinom godine je debitovao i četvorostepeni manuelni menjač. Godinu dana kasnije debituje i karavan, koji je bio za 89 mm duži od standardnog hetčbeka, a pošto nije bio značajno teži, performanse se nisu promenile u velikoj meri. Karavan je imao dosta veći gepek, pa je postao omiljeni izbor kupaca, a do 1978. godine oko 65% svih prodatih Pacera su bili karavani. Međutim, do navedenog perioda se činilo da je popularnost Pacera naglo opala, a do 1977. godine prodaja je iznosila manje od 60,000 vozila.
Za 1978. godinu, AMC unapređuje ovaj automobil prvim dizajnerskim promenama. Sportski X model je nestao iz ponude, a najveća vest je bila u vidu novog V8 motora od 304 kubnih inča (5.0L) i 130 ks. Ubrzanje do 100 km/h je palo na ispod deset sekundi, ali je V8 motor dodao na težini i oštetio potrošnju u još većoj meri. Kada se zna da je iste godine usledila naftna kriza, niko nije bio iznenađen što je tek 12% prodatih Pacera imali V8 motor ispod haube. Do 1979. godine prodaja pada na ispod 10,000 vozila, a sledeće godine, koja je ujedno bila poslednja u istoriji ovog automobila, tek 1,746 Pacera je pronašlo kupce. Tokom samo pet godina proizvodnje, AMC je prodao 280,858 Pacera na američkom tržištu, a nepoznato je koliki broj je završio na tržištu Meksika. Veruje se da je glavni razlog loše prodaje Pacera na domaćem tržištu ležao u Volkswagen Golfu, u Americi poznatijem kao Rabbit. Naime, kada je Rabbit debitovao na ovom tržištu 1976. godine, pružao je moderniji pogon na prednjim točkovima, uz savremeniji motor od četiri cilindra, a takođe je bio za čak 545 kg lakši, što je značilo da je bio i ekonomičniji. Iako je imao značajno manji motor od Pacera, Rabbit je bio brzi i zabavniji automobil za vožnju i to sve to gotovo identičnoj ceni. Kada je 1976. godine debitovala i Honda Accord sa sličnim dimenzijama, ali i manjom težinom i čuvenim japanskim kvalitetom, niko nije bio iznenađen kada je kraj stigao.
Postavlja se pitanje da li bi Pacer imao bolju karijeru da je originalni plan sa Wankel motorima ispoštovan. Teško je zaključiti, ali kada znamo da su period 1970tih godina bile krizne godine za General Motors, možda je i dobra stvar što njegova tehnologija nije deljena. Wankel motor bi svakako smanjio težinu, ali i sa njim Pacer bi i dalje bio za oko 360 kg teži nego Rabbit ili Accord. I pored svih kritika, AMC Pacer je danas veoma popularan klasik. Pošto je AMC bankrotirao 1987. godine, Pacer je čest gost na skupovina klasičnih Chryslera, koji je kupio akcije AMC-a zbog Jeep brenda, a posebnu popularnost je dobio u filmu Wayne's World. Njegov dizajn i danas privlači pohvale i podsmehe, ali nema sumnje da ga svako može prepoznati u jednakoj meri kao i neki super automobil iz istog perioda.
Autor: Talladega
Slike: AMC