Prošlo je više od dve decenije dok u Maranellu nisu odlučili da ih ponovo upotrebe, i to sa dobrim razlogom. Ferrari 288 GTO (zvanični naziv je samo GTO) iz 1984. nije bio samo povratak jedne od najčuvenijih oznaka u istoriji fabrike, nego i ultimativni model svog vremena. Bio je prvi u nizu Ferrarijevih superautomobila, začetnik tradicije koju su kasnije nastavile ikone kao što su F40, F50, Enzo, LaFerrari i današnji F80. Takođe, osamdesete godine su poslednja decenija u kojoj su superautomobili imali „dušu“ tj. analogni karakter, pa se 288 GTO pojavio u vreme kada su brzina, strast i inženjering bili usko povezani.
Priča o modelu 288 GTO ne počinje na trkačkoj stazi, već u kancelarijama Međunarodne automobilske federacije (FIA). Nova trkačka pravila WRC takmičenja Grupe B su predviđala homologaciju modela kroz seriju od 200 proizvedenih primeraka. Ferrari je tu video svoju priliku, jer je imao model 308 GTB kao solidnu osnovu, pa je započeo sa kreiranjem automobila za najprestižnije, ali i najopasnije rally takmičenje svih vremena.
Ipak, za ono što su imali na umu, trebalo je ići daleko dalje, pa 288 GTO nije samo “308 na steroidima”. Iako je zadržao osnovne proporcije, svaki panel karoserije je redizajniran i izrađen od lake kompozitne plastike, kevlara i aluminijuma. Rezultat je bio mnogo „opakiji“ automobil – upadljivo širi, niži i sa brojnim autentičnim detaljima u poređenju sa 308 GTB. U oči odmah upadaju markantni farovi kvadratnog oblika, vešto integrisani u prednju masku kako bi se dobio upečatljiv „3D“ efekat. Najviše zahvaljujući njiima, prednji deo 288 GTO izgleda kao agresivnija i daleko atraktivnija varijanta prvog Ferrarija sa turbo punjačem – modela 208 GTB Turbo. Kao omaž legendarnom 250 GTO ističu se tri zakošena otvora za vazduh iza zadnjih blatobrana, a bočni NACA usisnici jasno zaokružuju njegov trkački karakter. Bez trunke preterivanja, reč je o jednoj od najboljih kreacija studija Pininfarina.
Umesto atmosferskog V8 motora iz 308 GTB, razvijen je novi agregat: 2,9-litarski V8 sa dva turbo punjača i interkulerima. Postavljen uzdužno u sredini karoserije, isporučuje 400 konjskih snaga pri 7000 obrtaja u minutu i maksimalni obrtni momenat od 496 Nm pri 3800 o/min. Za prenos snage na zadnju osovinu služi petostepeni manuelni menjač, a ubrzanje do „stotke“ od 4,9 sekundi i maksimalnih 305 km/h su 288 GTO učinili jednim od najbržih automobila svog vremena. Zanimljivo je da je modifikovana verzija njegovog motora ugrađena u naslednika, legendarni Ferrari F40.
Ipak, ono što 288 GTO čini posebnim nisu brojke na papiru, već način na koji se vozi. Motor je brutalan ali i elastičan, a vožnja na limitu zahteva natprosečnu veštinu, hrabrost i potpuno razumevanje karaktera automobila. „Turbo rupa“ se u to vreme podrazumevala - kada se turbo punjači “probude”, automobil ubrzava sa eksplozivnošću koje se ne bi postideli ni današnji superautomobili. U skladu sa spartanskim karakterom, volan nema servo asistenciju a kočnice nisu opremljene ABS uređajem. Petokrake aluminijumske felne su postavljene na pneumatike dimenzija 225/50 VR16 na prednjim i 265/50 VR16 na zadnjim točkovima.
Ferrari nikada nije uspeo da zvanično trkački homologuje 288 GTO jer je Grupa B ukinuta 1986. godine zbog niza tragedija. Ipak, to nije uticalo na status ovog egzotičnog modela, jer danas svaki od ukupno napravljena 272 primerka (između 1984. i 1987. godine) predstavlja dragoceni artefakt jedne legendarne epohe. Poslednji proizvedeni primerak Enzo Ferrari je poklonio čuvenom šampionu Formule 1 Nikiju Laudi. Osim toga, reč je i o jednom od najpoželjnijih automobila svih vremena.
Prosečna vrednost Ferrarija 288 GTO danas iznosi oko 2,5 miliona evra, dok je najskuplji primerak do sada prodat na aukciji za 4,4 miliona evra.
288 GTO važi za jedan od poslednjih „hardcore“ Ferrarija - superautomobil bez elektronskih asistencija, ekrana i ostalih „suvišnih“ stvari. On nije nastao kao odgovor na zahteve tržišta i razmaženih kupaca, već kao izraz čiste strasti koji i danas fascinira ljubitelje sportskih automobila.
Autor: Miloš Vasin
Foto: Ferrari