Preuzeto sa: BrzaBrzina.com
Ako pogledamo listu ugašenih američkih brendova u poslednje vreme, u koju spadaju Plymouth, Mercury, Oldsmobile, Saturn, Hummer i Pontiac, nema sumnje da publika najviše žali za ovim poslednjim.
A za tako nešto postoji jedan veliki razlog - čuveni Pontiac GTO, koji je započeo takozvanu "muscle car" revoluciju po kojoj je američka auto industrija danas i najpoznatija. Da bi shvatili zašto je GTO nosio nadimak "The Great One", potrebno da se vratimo u istoriju i to desetak godina pre nego što je ovaj legendaran nastao. Period sredine 1950tih godina nije bio preterano dobar za Pontiac. Iako je kompanija proizvodila solidne automobile, koji su bili kvalitetni pa i lepo dizajnirani, Pontiac se po ničemu nije izdvajao iz konkurencije i prodaja je počela da pada. Kada je Semon "Bunkie" Knudsen stigao kao novi predsednik 1956. godine, komapnija se nalazila u rasulu. Bunkie je ipak sebe imao dugogodišnji rad u General Motorsu i od njega se očekivala čuda. Njegov otac je vodio Chevrolet diviziju od 1924-1937 pre nego što je postao predsednik General Motorsa, a onda je, tokom Drugog svetskog rata, nadgledao celu vojnu proizvodnju. Sa takvom porodičnom istorijom, niko nije bio iznenađen kada je i Bunkie odlučio za započne karijeru u auto industriji. Posle ranog posla u Pontiacu, Bunkie je na kratko radio za Allison i Detroit Diesel, pre nego što se vratio u Pontiac 1956. godine kada je, sa samo 43 godine, bio najmlađi menadžer neke divizije General Motorsa u istoriji.
Dolaskom u Pontiac, Bunkie je skupio tim oko sebe - glavni inženjer Pete Estes je stigao iz Oldsmobila, dok je mladi inženjer John DeLorean stigao iz Packarda. Slično kao i njihov novi šef, Estes i DeLorean su imali velike ideje kako da u potpunosti promene imidž Pontiaca i privuku mlađe kupce. U martu 1957. godine Pontiac predstavlja svoj novi Tri-Power V8 motor i iste godine pobeđuje svoju prvu NASCAR trku, a nedugo kasnije debituje i novi model Bonneville sa visokom cenom. U junu 1957. godine Automobile Manufacturers Association (AMA) odlučuje da banuje auto sportu u Severnoj Americi uz opravdanje da velika brzina nije sigurna i da dovodi do velikog broja saobraćanijih nesreća. Preko noći sve moćnije kompanije su se povukle iz auto sporta, ali su ostali privatni timovi koji su, ispod stola, i dalje dobijali finansijsku pomoć kompanija. Tu se posebno izdvajao Pontiac, koji je tako mogao da se hvali da poštuje AMA standarde, ali pri tom da nastavi da pobeđuje na stazama i time dostiže visoku prodaju.
Iako je Pontiac pobedio samo jednu trku 1959. sezone, već naredne je pobedio šest, a do 1962. godine još 53. Zahvaljujući uspesima na stazama, ni prodaja nije izostala - do 1962. godine Pontiac je bio treća najprodavanija kompanija u Americi. U novembru 1961 godine Knudsen je promovisan za predsednika Chevroleta, najveću i najmoćniju diviziju General Motorsa. Estes je preuzeo njegovu poziciju predsednika Pontiaca dok je DeLorean postao glavni inženjer. Jedan od najvećih uspeha Estes-DeLorean tima je bio 1961. Pontiac Tempest, predstavljen kao jedan od tri nova kompakta General Motorsa zajedno sa Oldsmobile F-85 i Buick Special. General Motors je u početku želeo da Tempest bude sportska verzija Chevrolet Corvaira, koji je imao motor pozadi, ali je DeLorean zahtevao da ovaj automobil ima svoj imidž. Kao rezultat je nastao automobil koji je napisao standarde sa svojim modernim oslanjanjem, a takođe je bio jedan od retkih domaćih auta na tržištu sa motorom od četiri cilindra.
Na žalost, Tempest, F-85 i Special se nisu prodavali ni približno dobro kako je General Motors očekivao. Tempest je uspeo da dostigne prodaju od 100,000 primeraka 1961. godine, ali kada je sledeće godine debitovao Ford Fairlane, sa većim dimenzijama i moćnijim motorima sa manje novca, prodaja je značajno pala. Iz navedenog razloga, Pontiac je krenuo da radi na novom Tempestu, koji je trebao da bude sličan Fairlaneu, sa planom da debituje 1964. godine. U navedenom periodu, Pontiac je i dalje investirao najveći novac u NASCAR, ali je primetio da je i drag trkanje jako popularno. Iako su NASCAR automobili bili veoma brzi, bilo je teško iskoristiti njihove mogućnosti na ulicama dok je mnogo manji problem bio trkanje od semafora do semafora kao na drag trkanju. Pontiac je, još tokom 1950tih godina, finansijski podržavao ovo takmičenje, naravno i dalje ispod stola, ali je 1961. godine ponudio Bobcat paket opreme na modelu Catalina. Uparen sa V8 motorom od 389 kubnih inča (6.4L), ovaj automobil je mogao da ubrza do 100 km/h za 6.5 sekundi i pored svojih velikih dimenzija.
A onda, u januaru 1963. godine, prvi čovek General Motorsa Frederic Donner je zabranio svako trkanje, uključujući i finansiranje timova ispod stola. Šta je u stvari bio problem i zašto se General Motors toliko protivio auto sportu? Ford je, ipak, iste godine najavio "Total Performance" program za takmičenje u gotovo svim formama auto sporta, a ni Chrysler nije bio daleko iza njega. Razlog je prost. Naime, tokom ranih 1960tih godina General Motors je kontrolisao čak 56% američkog tržišta, a sve preko 60% je bilo na udaru takozvanih "monopoly laws". Ova pravila su dala državi pravo da, u slučaju da jedna kompanija kontroliše većinu tržišta, preuzmu kontrolu nad kompanijom i "razbije" je na dosta manjih divizija. Iz tog razloga, General Motors se bojao da bi uspeh u auto sportu još više povećao prodaju i samim tim doveo u opasnost opstanak kompanije. Ne samo što je stigao ban za takmičenje u auto sportu već je bila zabranjena i proizvodnja novih sportskih automobila.
Od svih divizija General Motorsa, ovom odlukom je svakako najteže bio pogođen Pontiac, koji je izgradio ime i reputaciju za sebe upravo rezultatima na stazama. A onda je DeLorean našao rupu u zakonu ... Naime, DeLorean je prisustvovao razvoju novog Tempesta 1963. godine i primetio da se ispod haube nalazi dovoljno prostora za veći motor. On je uskoro proučio nova pravila General Motorsa i primetio da ban za nove sportske automobile važi za samo potpuno nove automobile dok je kompanijama i dalje bilo dozvoljeno da predstavljaju specijalne verzije već postojećih automobila. Bilo je potrebno samo sedmicu dana da se motor od 389 kubnih inča (6.4L) nađe ispod haube Tempesta, a DeLorean je bio oduševljen rezultatima. Ideja je kasnije predstavljena Estesu, koga nije trebalo dugo ubeđivati - projekat Super Tempest je odobren istog dana. Najveći problem je ležao u imenu, a pošto je Pontiac izgradio celu ponudu automobila zasnovanu na auto sportu (Bonneville, Grand Prix, LeMans...), izbor je pao na GTO po čuvenom Ferrarijevom trkaču.
Kada je Estes predstavio ideju glavnim ljudima General Motorsa, obećao je godišnju prodaju od 5,000 primeraka. General Motors je očekivao da će GTO biti veliki promašaj, pa samim tim da neće opstati na tržištu duže od nekoliko godina. Pontiac GTO se pojavio u prodaji u oktobru 1963. godine kao 1964 model i bio je opcija od 295 dolara na Tempestu. Za navedenu sumu kupac je dobivao pomenuti V8 motor od 389 kubnih inča (6.4L) sa 325 ks, trostepeni manuelni menjač, modifikovano oslanjanje, sportske gume i nešto izmenjene branike. Za ekstra novac, kupac je mogao da dobiju i moćniju verziju od 348 ks, kao i dugačku listu performance delova, čime je cena znala preći cifru od 3,800 dolara. Sa tako moćnim motorom i niskom težinom, GTO je bio neverovatno brz automobil, sa ubrzanjem do 100 km/h za ispod sedam sekundi i maksimalnom brzinom od 185 km/h. Međutim, GTO ipak nije bio idealan kako zvuči na prvi pogled, pa su tako kočnice bile identične jeftinom Tempestu, a i pored poboljšanog oslanjanja ovaj automobil nije bio preterano dobar u krivinama.
Ali to nije bio problem i originalni plan od 5,000 primeraka je bio rasprodat već posle mesec dana. I ne samo to već je GTO uspeo da podigne imidž celog Pontiaca, pa je tako prodaja skošila sa 590,000 vozila 1963. godine na 740,000 primeraka godinu dana kasnije, a GTO je igrao ulogu sa 32,000 vozila. Da se GTO nije pokazao dobro među kupcima, Estes bi verovatno dobio otkaz. Ali kada je, 1965. godine, prodato 75,000 primeraka, a prodaja Pontiaca skočila na 801,000 vozila, Estes je promovisan za prvog čoveka Chevroleta. To je označilo da DeLorean može da preuzme njegovu poziciju, a njegov prvi porez je bio da predstavi moćniju "Tri-Power" verziju sa 360 ks. Iste godine stižu i prvi konkurenti upravo iz General Motorsa, kao što su Chevrolet Chevelle SS, Oldsmobile Cutlass 422 i Buick GS, a godinu dana kasnije i Ford Fairlane GTA, Plymouth GTX i Dodge Charger. Do 1966. godine su postojale samo tri kompanije koje nisu imale muscle cars, a one su bile luksuzni Cadillac, Lincoln i Imperial.
Neki od rivala su čak uspeli i da nadmaše GTO. 442 se, tako, bolje ponašao u krivinama, Plymouth i Dodge sa Hemi motorima su bili brži, a novi rivali Ford Fairlane Cobra i Plymouth Road Runner i jeftiniji. Ali i pored svega, GTO je i dalje predstavljao standard klase. Za 1967. godinu GTO dobiva svoje prve promene. U želji da privuče više kupaca, Pontiac predstavlja novi motor od 400 kubnih inča (6.6L) u verziji sa samo 255 ks, ali se identičan motor mogao dobiti i sa maksimalnih 360 ks. Iste godine prodaja je eksplodirala i 82,000 GTO su pronašli kupce. Dok je naredna godina bila dosta mirna, 1969. godine na tržište stiže novi GTO sa novom najmoćnijom opcijom. Iako najavljena kao verzija sa niskom cenom i bez mnogo opreme, 1969 Judge je postao najskuplja opcija sa punom opremom i 370 ks motorom. To je smanjilo ubrzanje do 100 km/h na ispod pet sekundi, a onda nastaju i prvi problemi. Naime, DeLorean dobiva promociju i prelazi u Chevrolet, pa su tako u dosta kratkom roku Pontiac napustile dve osobe koje su bile najzaslužnije za njegov veliki uspeh.
Godine 1970, General Motors skida ban sa maksimalne veličine motora, a GTO dobija novi motor od 455 kubnih inča (7.5L). U vreme slave, stižu i novi problemi. Po prvi put u istoriji su nastali novi standardi o izduvnim gasovima, koji su ubijali snagu, a uskoro su i osiguravajuće kompanije počele da podižu cene svojih usluga. Za mladog vozača mesečno osiguranje je umelo da košta koliko i sam automobil, pa se niko nije začudio kada je prodaja počela da pada. Do 1971. godine postalo je jasno da se muscle car revolucija približavaju kraju. Iako su motori od 400 i 455 kubnih inča i dalje bili u ponudi, kao i Judge, 1971. godine prodaja je iznosila samo 11,000 vozila. Kada su usledeli i sigurnosni standardi, automobili su preko noći postali veliki i teški, a 1972. godine u ponudi ostaje kupe. Godinu dana kasnije GTO postaje opcija na LeMansu, a najmoćnija verzija je sada razvijala samo 250 ks.
Sledeće godine GTO je pomeren kao opcija na modelu Ventura, a nakon što je prodaja pala na ispod 5,000 vozila, Pontiac odlučuje da povuče ovaj automobil sa tržišta. Sam Pontiac brend nije prošao mnogo bolje. Iako je uspeo da opstane na trećem mestu do 1971. godine, kompanija se uskoro morala braniti od napada Oldsmobila kao i importa. Iako je GTO nestao sa tržišta posle 1974. godine, u narednih 25 godina General Motors je nekoliko puta pokušavao da oživi ovaj model. Poslednje vesti kažu da je Pontiac planirao 1975 GTO, koji bi opet bio zasnovan na Venturi, ali je ova ideja ugašena kada Pontiac nije uspeo da pronađe dovoljno moćan motor. Godinu dana kasnije Jim Wangers je predstavio Le Mans Sport Coupe kao novi GTO Judge prototip sa motorom od 400 kubnih inča (6.6L) i modernom suspenzijom sa drugog sportskog automobila iz Pontiaca, Firebird Trans Am, ali je ovaj automobil na kraju predstavljen kao 1977 Can Am.
Krajem 1988. godine Pontiac je opet planirao GTO, ovaj put kao opciju na modelu Grand Prix, ali nakon što se 442 opcija na Oldsmobile Cutlass, koji je bio urađen sa istom formulom, pokazala kao neuspeh Pontiac je odustao i od ove ideje. I konačno, na salonu automobila u Detroitu 1999. godine, Pontiac je predstavio GTO koncept koji, nažalost, nikada nije ugledao svetlost dana. A onda, pet godina kasnije, novi GTO je debitovao kao Pontiac verzija australijskog Holden Monara. Iako je imao moćni V8 motor iz Chevrolet Corvette sa 400 ks, GTO nikada nije opravdao očekivanja. Mnogi su, ipak, očekivali retro dizajn u stilu 2005 Ford Mustanga i ostali su razočarani što je Pontiac odlučio da koristi GTO oznaku na australijskom automobilu. Posle tri godine i 40,000 prodatih primeraka, GTO je ugašen posle 2006. godine.
Danas je GTO jedan od najvrednijih klasičnih Pontiaca i dalje otac muscle car. Kada danas pogledamo Dodge Challenger Hellcat sa 707 ks i Ford Mustang Shelby GT500 sa 662 ks, moramo da se setimo da je sve počelo sa GTO.
Posle karijere u Pontiacu, Estes je bio dosta uspešan u Chevroletu, dok je DeLorean napustio General Motors da osnuje svoju kompaniju koja, kao što znamo, nije baš najbolje prošla. Ukoliko želite neki klasični GTO budite spremni izdvojiti visoku sumu. Naime, čak i neki od slabijih modela koštaju oko 30,000 dolara, a za ređi Judge kabriolet je potrebno izdvojiti i do 200,000 dolara.
Autor: Talladega
Slike: Pontiac