Piše: Miloš Vasin
Audi je 2008. godine na Sajmu automobila u Detroitu iznenadio javnost predstavljanjem koncepta R8 V12 TDI, kojim je na spektakularan način pokazao da dizel motori mogu da pokreću i superautomobile. Ideja je potekla direktno sa trkačkih staza, jer je Audi sa prototipom R10 TDI tri puta uzastopno trijumfovao na trci 24 časa Le Mana (2006., 2007. i 2008. godine).
Audi R8 V12 TDI pokreće šestolitarski dizelaš sa dvanaest cilindara i dva turbo punjača, smešten u sredini karoserije. Oslobađa 500 konjskih snaga pri 4000 o/min, dok je maksimalni obrtni momenat čak 1000 Nm između 1750 i 3000 obrtaja u minutu. Ove brojke su mu omogućile performanse slične benzinskim superautomobilima tog vremena. Maksimalni obrtni momenat je, inače, veći od svih serijskih Audija R8 ikada napravljenih, uključujući i električni R8 e-tron iz 2015. godine.
Ubrzanje iz mesta do 100 km/h traje 4,2 sekunde, a maksimalna brzina je preko 300 km/h. Logično, Audi je obećavao i znatno nižu potrošnju goriva u odnosu na konkurenciju, iako kod superautomobila to i nije neka naročito bitna stavka... Ili možda jeste? Mnogi ljudi koji sebi mogu da priušte najskuplje automobile su, zapravo, iznenađujuće štedljivi u odnosu na svoje pozamašne račune u bankama, a neretko i u poređenju sa „običnim smrtnicima“.
Zbog ugradnje velikog dizelaša, izvršene su mnogobrojne modifikacije u odnosu na standardni Audi R8 prve generacije. Veći i brojniji usisnici za vazduh su omogućili da V12 sa dva turbopunjača diše „punim plućima“. Šasija je dodatno ojačana, pa je kompletna masa vozila porasla na preko 1700 kilograma. To je značilo da R8 sa V12 TDI agregatom ipak nije mogao da zadrži agilnost standardnih verzija sa benzinskim 4,2 V8 i 5,2 V10 motorima (1560 i 1620 kg).
Za prenos snage na sve točkove (permanentni Quattro pogon) služi specijalno razvijen šestostepeni manuelni menjač u „rešetkastom“ kućištu. Ah, ta stara dobra vremena... Kočioni diskovi su izrađeni od keramike i ugljeničnih vlakana, što je tada bila jedina opcija sposobna da adekvatno obuzda moćni V12 turbo dizel.
V12 TDI izgleda kao standardni R8 prve generacije, ali na „steroidima“. Drugim rečima, prednji deo je daleko agresivniji – tu je karakteristična „saćasta“ maska hladnjaka, kao i mnogo veći otvori za hlađenje u „3D“ stilu sa po dve horizontalne lajsne. Markantni bočni usisnici su znatno prošireni, zadnji deo je dobio novi difuzor i redizajnirane završetke izduvnog sistema, a u krov je ugrađen veliki NACA kanal za dodatno hlađenje masivnog motora. Iz današnje perspektive, dizajn koncepta V12 TDI deluje kao „most“ između prve i druge generacije Audija R8.
Unutrašnjost je zadržala osnovni izgled i raspored komandi iz standardnog R8, ali je posebnost ovog „super dizelaša“ apostrofirana upotrebom više aluminijuma i ugljeničnih vlakana. Kad se sve uzme u obzir, Audi je jasno stavio do znanja da R8 V12 TDI nije bio samo dizajnerska studija, već ozbiljno razvijen „production-ready“ prototip.
Nažalost, rezultat cele priče bio je – hladan tuš. Iako je Audi R8 V12 TDI izazvao ogromno interesovanje javnosti i medija, on nikada nije ušao u serijsku proizvodnju. Glavni problem je, navodno, bio previše težak motor za jedan superautomobil. Troškovi razvoja su bili previsoki, a emisije izduvnih gasova se nisu uklapale u već tada stroge ekološke norme.
Iako mu serijska proizvodnja nije bila suđena, R8 V12 TDI je svakako jedan od najhrabrijih i najekstravagantnijih projekata u istoriji fabrike iz Ingolstadta. I uprkos spomenutim nedostacima i tržišnoj neodrživosti, Nemci su pokazali da je TDI motor bio i te kako primenjiv u segmentu superautomobila.
Ako je u svoje vreme i bio relativno blizu serijske proizvodnje, jasno je da bi u današnjoj eri elektrifikacije i „ubijanja“ automobila sa dizel motorima tako nešto bilo nemoguće. U svakom slučaju, Audi R8 V12 TDI će ostati upamćen kao jedinstveni superautomobil koji je zaustavljen tačno na granici između hrabre vizije i tržišne realnosti.
Foto: Audi