Fiat: Srbija primer i bauk

Preuzeto sa : Prekoramena.com  

Serđo Markione (Sergio Marchionne), generalni direktor Fiata, napravio je ovih dana medijsku buku, kakvu uspeva da napravi jedino italijanski premijer Berluskoni svojim seksi skandalima.

Markione, dakako nije ta vrsta ljudi, nego energičan menadžer kome je cilj da vodi kompaniju ka svetskom vrhu i zato mora da raščisti situaciju na domaćem terenu. Buku je izazvala činjenica, koju njegovi protivnici tumače kao ucenu ne proveravajući da li je istinita ili ne. Naime rekao je: „Bez proizvodnje u Italiji Fiat bi poslovao bolje“. Uh, koja uvreda za nacionalni ponos, nacije koja inače ima vekovima gajenu izreku „Dolce far’ niente“ ili „Slatko je ne raditi ništa.“

Evo o čemu je reč. Uskoro će kraj godine, kad valja podvući crtu i izaći pred akcionare da bi im se objasnilo zašto neće dobiti dividende. Kriza automobilske industrije u svetu je žestoka, prihodi Fiata za devet meseci su veliki 41,2 milijarde evra (skoro dva srpska BDP), ali je čist profit traljav, svega 282 miliona evra. Od tih para ni jedan evro nije zarađen na proizvodnji u Italiji. Pare donose fabrike iz Brazila i Poljske, a u perspektivi su još profitabilne proizvodnje u Meksiku i Srbiji.

Markioneova poruka je više upućena sindikatima, da počnu konstruktivno da se dogovaraju sa upravom, nego državi da dreši kesu. Ponoviću samo neke primere koje uprava fabrike navodi. U fabrici Termini Imerese, na jugu, koja je predviđena za zatvaranje 2011. godine, u vreme svetskog prvenstva u fudbalu proglašen je dvosatni štrajk u vreme kada se odigravala utakmica između Italije i Pargvaja ili trojica radnika koji su bili besni što je prekinut štrajk u drugoj velikoj fabrici prevrnuli su vagonete sa delovima za ugradnju i tako „produžili“ štrajk iskazujući svoje nezadovoljstvo, dobili su otkaz, kao i jedan radnik iz Torina, koji je javio da mu je ćerka bolesna pa ne može da dođe na posao, a onda su ga svi videli na TV kako među demonstrantima u Napulju vitla transparentom tražeći veću platu. Sve ove otpuštene sud za radne odnose vratio je na posao.

To su detalji, a statistike jasno pokazuju da se u italijanskim fabrikama neproduktivno radi. Naime, jedan zaposleni u italijanskim fabrikama Fiata proizvede godišnje 29,4 automobila. U Brazilu 77, a u Poljskoj 100! Tu već zaista nešto nije u redu. Evo pogleda na tu produktivnost iz drugog ugla: U Poljskoj 6.100 radnika u Fiatovoj fabrici proizvede 610.000 automobila, u Brazilu 9.400 radnika proizvede 730.000 vozila, a u Italiji 22.080 radnika sastavi 650.000 vozila godišnje. Grubo matematički gledano da bi dostigli brazilsku produktivnost 4.000 radnika bi moralo na ulicu, za poljsku produktivnost bi bilo potrebno otpustiti čak 8.000 sadašnjih zaposlenih. Markione ne tvrdi da će se latiti takvog surovog rešavanja problema nego poziva sindikate da podrže mere veće discipline i intenzivnijeg rada, pa ako se proizvodnja poveća sa istim brojem radnika, predstoji i povećanje plata. Poređenja radi nemački radnik na traci u Folksvagenu zarađuje neto 1.975, a italijanski 1.200 evra mesečno. Oni koji rade na održavanju što traži veći stepen stručnosti kod Folksvagena zarađuju 2.380, a kod Fiata 1.380 evra mesečno. Razlika je ogromna, ali je i Folksvagen najuspešniji proizvođač automobila u svetu u ovo krizno vreme i ima dvostruko  veću produktivnost po radniku. Uostalom, prema podacima World Economic Foruma, Nemačka je 5. na svetskoj listi produktivnosti, a Italija 48. između Litvanije i Crne Gore!

Glavnog menadžera Fiata Markiona u horu su uzeli na nišan ne samo sindikalci, nego i političari, što objašnjava onaj generalni podatak o produktivnosti - i jedni i drugi dodvoravaju se lenjima da bi dobili glasove, a privlači i pozivanje na nacionalni industrijski ponos (koji se istopio). Predočavaju Fiatu da je kompanija izrasla na dotacijama države, ukupno 7,6 milijardi evra od 1977. godine, ali je u Markioneovo vreme za 5 godina dobila samo 30,5 miliona i to uglavnom ono „staro za novo“ što pripada i svim stranim proizvođačima, od Japana do Nemačke, kad plasiraju kola u Italiji.

Od uvek sam bio na strani slabijih, ali evo sada tendenciozo citiram demokratskog senatora Pjetra Inkina, levičara, profesora radnog prava i nekadašnjeg sindikalistu koji kaže: „Ideja da jedna multinacionalna kompanija kao Fiat treba da investira u Italiji samo zato što je njen generalni Italijan je blesava. Brine me što političari najvišeg nivoa to govore. Poslovi i nacija nemaju ništa zajedničko“.

I sad ono klasično pitanje: Šta se to nas tiče? Pa eto, direkcija Fiata saopštava da čvrsto ostaje pri nameri da u Srbiju prebaci proizvodnju novog vozila planiranu za Torino. Cena rada u Srbiji, navode, upola je poljske, a jedna četvrtina italijanske. Fiat ne može dozvoliti sebi luksuz da podržava italijanski neproduktivan kapitalizam i zato bira Srbiju. Sem toga srpska vlada je pokazala spremnost, da uz pomoć EU, podrži investicije. Da li je italijanska vlada sklona na tako nešto? Srpski radnici žele da radom zarade svoje plate i da iskustvom i disciplinom dopru do većih. Naravno ima u tome i korišćenja Srbije koja se uzima za primer, ali istovremeno je i bauk italijanskim sindikatima i radnicima da će ostati bez posla koji odlazi na Balkan.

Za primer razumne politike uzima se Nemačka, čiji su sindikati u vreme najžešće krize i smanjenog posla, ponudili poslodavcima da smanje radno vreme i plate, kako niko ne bi izleteo na ulicu. Nije im bilo lako, ali je Folksvagen danas na stabilnim nogama, a ne može se reći da su nemački sindikati izdali svoje radnike. Na žalost industrija nije humanitarna organizacija, a budući da sve ima cenu to italijanski radnici plaćaju i ukupno nazadovanje njihove zemlje zbog nerazumnog političenja, na šta nismo ni mi imuni.

Autor : Milutin Mitrović