Decenija eksploatacije pokazala je da su radovi na brojnim putevima debelo preplaćeni. Oštećenja na kolovozu se pojavljuju već za dve-tri godine, pišu Novosti.
Srbija je u prethodnoj deceniji za gradnju puteva dala 1,5 milijardi evra. Hrvati su dali tri puta više. Međutim, razlika u kvalitetu saobraćajnica sa onima u regionu, definitivno, ne može da se opravda narodnom - “koliko para toliko muzike”.
Standardi za auto-puteve su isti, što znači da je dobar deo radova izvedenih u Srbiji preplaćen, odnosno za uloženi novac dobili smo loš kvalitet, a zakonski okvir je takav da krivca nema.
Od Rijeke do Batrovaca nema nijednog kolotraga, gotovo nijedne zakrpe. Odlična vertikalna i horizontalna signalizacija. Tuneli besprekorni. Posle ugodnih gotovo 600 kilometara auto-puta, prelazi se granica. Trese se auto na deonici Šid - Beograd, koja je pre pet-šest godina obnovljena. Zakrpa do zakrpe.
Kroz rehabilitaciju auto-puta ne menjaju se geometrijske karakteristike, već se radi zamena dotrajalih slojeva asfalta. Ako se posao odradi kako nalažu propisi, onda pukotina, udarnih rupa i kolotraga ne sme da bude u periodu od deset godina. To je, naime, vek trajanja rehabilitovanog auto-puta. Ali, ako se već posle tri godine pojave oštećenja, onda je primenjena loša tehnologija, ugrađeni nekvalitetni materijali ili loše izvedeni radovi.
Garantni rok koji se predviđa ugovorima je dve do tri godine i u tom periodu svaku nepravilnost koja se uoči na putu uklanja izvođač, a nakon isteka tog roka održavanje preuzimaju “Putevi Srbije”. I tako posle pet godina mogu da se pojave pukotine, udarne rupe, a da odgovornih nema.
"Održavanje puteva u Hrvatskoj ili Mađarskoj se radi po najvišim normativima tako da saobraćajnice ne izgledaju kao zakrpljene pantalone, već pružaju sigurnost i udobnost. Kod nas se sanacija na dobrom delu putne mreže vrlo loše radi. Firme koje izvode te radove su pretežno nereferentne ili rade kao podizvođači firmama koje su ugovorile poslove po damping cenama, što se odmah odrazi na kvalitet radova, probijanje rokova i dodatne troškove. Samo sedam odsto puteva u Hrvatskoj su radili stranci, a sve ostalo domaća operativa, a kod nas je suprotno", kaže Goran Rodić iz PKS.
Najbolji primer loše izvedenih radova je leva traka auto-puta od Beške do Beograda. Izgradnja ovog dela Koridora 10 završena je 2003. godine, a habajući sloj asfalta udaren je godinu dana kasnije. I nakon samo dve godine pojavile su se pukotine, koje su izvođači zakrpili takozvanim grafitnim trakama. Za ovu sramotu niko nije odgovarao, a nadležni su se pravdali time da izvođač nije mogao da popravi sve ono što je prethodni - konzorcijum “Rast” nestručno odradio na trasi.
"Oko 30 odsto vrednosti Srbije je u putevima. Niko ne može da ugovori radove tako da put ne bude ravan. Dakle, za sve što se ne odradi kako je ugovoreno, izvođača treba naterati da posao radi iznova, naravno o svom trošku. Ulica kralja Milana u Beogradu je najbolji primer kako se poštuju propisi i kako domaća operativa zna posao", kaže prof. dr Milan Vujanić sa Saobraćajnog fakulteta.
Izvor: Economy.rs / Novosti.rs
SID-BG "put za automobile", posto ono nije autoput, kod OMV pumpe posle Kuzmina ima jedno 700-800 metara talasa, koji su tu fabricki ugradjeni pre 3-4 godine kada je krpljen asfalt. Lepo je sto nam ukazujete na nesto sto vec znamo - kradu se ogromni novci, raja se z* u mozak.
Kolio znamo Prof Vujanić nije građevinske struke, već je saobraćajni inženjer, pa je stvaro neodgovorno da daje izjave koje nisu iz njegovog faha.
Дуле
Ма он је месија, умислио да се у све разуме. А не разуме се ни у оно што му је струка.
Видели смо по новом закону да нема појма, и да су тоталне глупости његови предлози.
Bragati prof.Vujanic se ne skida sa TV-a posebno u terminu emisije SAT.
Милан
Да, тамо највише паметује.
Чуди ме да није рекао за Менце да су идиоти пошто немају ограничење на аутобану.
Он би ту лепо ставио 50 и да буде безбедно...
Putevi i putarstvo je je jako kompleksna struka i zavisi od velikog broja parametara.
Srbija je zemlja koja ne upravlja putevima domaćinski. Najveći nedostatak Srbije i nadležnih organa je neplanski rad. Primer, autoput Beograd - Preljina koji je morao da postoji u projektnoj dokumentaciji pre 20 godina.
Posebno je loša strategija održavanmje.
Uzrok svega su investiciona sredstva. Država, skupština, Vlada, mora da odluči nivo održavanja i da za to opredeli sredstva. Od 1990 godine, putevi se održavaju na min. bezbednosti saobraćaja, što je dovelo ovde gde smo. Bilo je nekih kredita od Evroppske pa i Svetske banke za obnovu i razvoj za rehabilitacije najgorih putnih pravaca u Srbiji, koji imaju rok trajanja oko 10god. i oni su već istekli.
Okolne zemlje su mnogo uložile u puteve, oni su trenutno zadovoljavajući, ali su te zemlje u većim dugovima od Srbije, koja je bila 10 godina pod sankcijama.
U Srbiji su prioritet penzije i plate, za puteve ako nešto preostane i to samo po zahtevima naših organizacija i ljudi koji se bave putarstvom, i to samo za otklanjanje velikih nedostataka i održavanje bezbednosti saobraćaja na minimalno prihvatljivom nivou.
Evo primer gore, rupe na kolovozu. Vidi se kocka u kolovoznoj konstrukciji i dva sloja asfaltnog zastora. Kada je prvi put presvučena, računica je bila jasna, da je neko smatrao da je trenutna investicija dizanja kocke i obnove donjih slojeva preskupa investicija (možda pre 15-20 godina) Potom je ponovo presvučena, a sada je potrebna investicija veća nego na početku.
Nemojte misliti da ljudi ne znaju da je kolovoz talasast, posle prolaska asfalterske grupe, ali znajte da je neko opredelio mimnimalna sredstva za neki kraći period... Problem Srbije su i loši materijali pored besparice. Posebno je problem bitumena baš kao i loših, najlošijih goriva u Evropi koje mi imamo. Tu su i veliki pretovari vozila o kojima niko ne brine, a jedna osovina pretovarena 2t pravi veću štetu putu nego 100 standardno max opterećenih.
Što se tiče ljudi kao Vujanić, ne bi trošio reči na njih. Njegova struke je da brine o veličini znakova, vrstama folija, fontovima na putokaznim tablama, saobraćajnim opterećenjima i rastom isth a ne o asfaltu i kolovozu.
Priča o lopovluku, krađi materijala i izvedenih radova i sl je preterana i besmislena i može se svesti na neki procenat.
Tvrdim, da je Nemačka živela u nesreći kao mi, imala bi gore puteve. Evropski stručnjaci sa nevericom prate naše puteve i količinu para koja se ulaže u njih, i način na koji smo živeli i radili preko 10 godina.