Preuzeto sa: Politika.rs

Nurija Basar, imigrant iz Sarajeva, vozi i pažljivo održava auto koji je iz Kragujevca u Ameriku stigao još pre 26 godina

Ispred prodavnice „Evromart”, jedne od mnogih „etničkih” radnji u Rokvilu, urbanom predgrađu Vašingtona koje je administrativno deo države Merilend, među automobilima svih marki stalno je parkiran i jedan beli „jugo”.

Mora se priznati, u velikom je kontrastu sa vozilima pored njega: „veteran” je i po godinama i po obliku svoje karoserije, ali je veoma očuvan.

Sa njim do „Evromarta” i nazad, svakodnevno se vozi Nurija Basar, vlasnik „Evromarta”, gde svraćaju imigranti iz „bivše Juge” da bi kupili tuzlansku so, kore za pitu i gibanicu,„Krašove” napolitanke, „Podravkinu”, vegetu „plazma” keks iz „Bambija”, vodu „knjaz miloš” ili „radensku” ili ajvar iz Makedonije. „Jugić” ispred radnje za većinu njih je sentimentalni podsetnik na to odakle su došli.

Nurija je u Sarajevu završio auto-mehaničarski zanat, onda otišao u JNA i vratio se kad je počeo rat u Bosni. Iskoristio je prvu priliku da sa bratom i roditeljima emigrira (1994). Zaposlio se prvo kao auto-mehaničar, učio engleski, a potom položio ispit za inspektora kontrole tehničke ispravnosti automobila, da bi pre dve godine prešao na trgovinu.

– Čim smo se malo stabilizovali, brat i ja smo počeli da tražimo da kupimo neki „jugo”. Gledali smo oglase na „Krejg listi” i na „Ibeju”, bilo je ponuda, ali pošto su automobili bili daleko, mahom u Kaliforniji, nije se isplatilo prevoziti ih sa te daljine. Onda je brat, koji je radio je jednoj „Eksonovoj” benzinskoj pumpi, jednog dana video da neki Amerikanac u ovaj beli „jugo” toči benzin. Odmah mu je prišao, zapodenuli su razgovor i pošto je taj čovek upravo izgubio posao, brzo su se pogodili oko kupoprodaje.

Platio ga je, kaže Nurija, 2.000 dolara, baš zato što je imao više od 20 godina, pa zbog toga spadao u kategoriju „istorijskog” auta. Da je mlađi od dve decenije, cena bi mu bila jedva 500 dolara.

Nurija ga ipak nije registrovao kao „antiku”, što bi ga oslobodilo obaveze tehničkih pregleda, ali bi mu sa druge strane dozvoljavalo da ga vozi samo vikendom. Uz male popravke i zamenu nekih delova (katalizator i karburator, koji je skinuo sa jednog havarisanog „forda”, isti onaj koji je ugrađivan i u „jugo amerika”), ovaj veteran na četiri točka je bez problema prošao tehničku kontrolu.

– Održavanje nije teško, pogotovo meni koji poznajem njegovu mehaniku. U Teksasu postoji yugoparts.com, odakle sam nekoliko puta naručivao neke sitnice: nekih veliki problema nisam imao – kaže Nurija.

On se ne slaže sa konstatacijom da je „jugo”, kako je opisan u jednoj ovdašnjoj knjizi, „najgori auto u istoriji”.

– Radio sam ovde u servisima punih 14 godina. Kakav će neki auto biti zavisi od onoga ko ga vozi. Na „jugu” se, na primer, preporučuje da se zupčasti kaiš promeni na svakih 30.000 kilometara, a ovde ljudi ne menjaju ulje u motoru po 15.000 milja (24.000 kilometara), a kamoli da na približno toliko menjaju kaiševe, pumpu i slično što treba zameniti. Oni koji su ovde svojevremeno „jugo” kupovali za četiri hiljade i nešto dolara, nisu ga održavali, pa je dolazilo do havarija. Slično je i kod mehanizma za otvaranje prozora: malo više zapnu, pa kad pukne – onda ne valja auto.

Nurija kaže i da mu ljudi prilaze, prepoznaju „jugo”, sećaju ga se iz svojih mlađih dana.

– Na ulici ponekad i uspore, da bi bolje videli šta ja to vozim.

Veruje da će ga još dugo služiti.

– Pogotovo ako uskoro, kao što planiram, kupim kuću sa garažom, gde ću moći da ga popravljam natenane, a ne kao sada, ispred zgrade, pazeći da ne naiđe policija.

Autor: Milan Mišić