Nebrojeno anegdota je ostalo u sećanju članova ekspedicije. Većina njih pre podseća na scene iz serijala o Indijani Džounsu nego na stvaran život
Neobični karavan, koji je činilo pet automobila zastave 101 krenuo je iz Kragujevca 14. februara 1975. ka Kilimandžaru, najvišem vrhu Afrike. Na putu je bilo bezbroj prepreka izazvanih visokom temperaturom, nepristupačnim terenom i otežanom komunikacijom s lokalnim stanovništvom.
Gume umesto putokaza
Ekspedicija se ozbiljno zaustavila u Keniji, kad je tokom 15 kilometara trnovitog puta došlo do masovnog pucanja guma. Razlog je bio očigledan – dugačko oštro trnje cepalo je gume. To je bio veliki problem jer su one morale da se skidaju pajserima, lepe i ručno pumpaju. U trenutku kada je skoro nestalo flekica za krpljenje i lepka, na pet automobila ostalo je čitavo samo deset guma.
Dvojica članova tima, vođa ekspedicije i šampion relija Branimir Perić Džo i organizator ekspedicije i autor knjige ,,U srcu Afrike“ Milan Rakočević, tada su osposobili jedan automobil na koji su natovarili 20 točkova i krenuli da potraže pomoć. Točkove su spuštali na svakih stotinak metara da bi kasnije znali da se vrate.
Imali su sreće. Vrlo blizu ekspedicije u krizi nalazila se baza verske misije. Tu su našli pomoć, ali i najneočekivaniju stvar – mašinu za skidanje guma s felni. Stanovnici misije su ih srdačno dočekali, natovarili su mašinu na kamion i, skupljajući ostavljene točkove, došli po ostatak ekspedicije. Kola su osposobljena i u dvorištu misije se do narednog dana nastavilo krpljenje probušenih guma.
Zbog pića zamalo u zatvor
Nebrojeno anegdota je ostalo u sećanju i danas živih članova ekspedicije. Većina njih pre podseća na scene iz serijala o Indijani Džounsu nego na stvaran život. Jedna takva priča naročito je koloritna. Sve se odigralo u Kartumu, glavnom gradu Sudana.
Nekoliko članova ekspedicije je uveče odlučilo da ode do lokalne kafane da bi nazdravilo uspešnom putovanju i osetilo atmosferu grada. Nisu znali da se alkohol toči do određenih večernjih časova i da je nakon toga zabranjen. Usled opuštene atmosfere, praćene dobrom muzikom i veselim druženjem s lokalcima, Slobodan Nikolić je izašao da proveri dve zastave 101, koje su bile parkirane ispred bočnog ulaza u kafanu.
Milan Rakočević je motrio situaciju s prozora. Odjednom se pojavila policija. Ne znajući o čemu se tačno radi, ali svestan da je najveća verovatnoća da će svi završiti u kartumskom zatvoru, odakle neće moći da izađu do jutra jer je ostatak ekspedicije uveliko spavao u smeštaju, Rakočević je viknuo ostalima da beže. I sam je potrčao i uskočio u zastavu koju je Nikolić, videvši ga kako maše rukama, startovao. Ni vrata nije stigao da zatvori, a stojadin je leteo niz ulicu u pravoj filmskoj poteri, sa sve rotacijama i sirenama iza sebe.
Direktno su otišli u jugoslovensku ambasadu, gde su dobili objašnjenje šta se zapravo desilo. Odmah su u pratnji osoblja otišli u policiju da izvuku uhapšene drugove. Nesporazum je diplomatski rešen i sve se lepo završilo.
Iz pustinje na trku?
Malo je poznato da je Jovica Paliković, jedan od najuspešnijih relista Jugoslavije, tada zaštitno lice ,,Zastava sporta“, želeo da iskoristi prisustvo zastava 101 u Keniji da učestvuje u Trci istočne Afrike jer je ruta ekspedicije zahvatala deo itinerera ovog takmičenja. Uslovi su bili idealni. Četiri brendirana keca su odgovarala spoljnom izgledu, bili su razrađeni i testirani i, uz nekoliko pojačanja snage motora, bilo koji od njih je mogao da se takmiči. Primenjeni su eksperimentalni delovi, kao što su uljni predfilter vazduha, utege prednjeg trapa pod nazivom “sanke”, kao i posebne, pustinjske gume iz ,,Tigra“.
Na sve to, dva iskusna mehaničara su bila tu, kao i rezervni delovi. Milan Rakočević je bio dugogodišnji veteran reli sporta, kao suvozač Bate Nađa, a tu je bio i Džo Perić za bilo koji vid konsultacije oko pripreme za trku. “Zastava” je podržala ideju, pod uslovom da se tok ekspedicije ne remeti.
Pošto su informacije kasnile zbog odsustva telefonskih linija, Paliković je doleteo u Najrobi da dočeka ekspediciju i krene u realizaciju. Na njegovo razočaranje, Džo, Rakočević, i Ginka Milinković složili su se da bi se odvajanjem resursa ugrozio dalji tok ekspedicije, koja je u tom momentu vremenski počela da kasni.
Pokoren Kilimandžaro
Na kraju, tri keca stigla su na cilj i osvojila Kilimandžaro. Dogovorom članova ekipe, ,,salonac“ i KG-508-56 zaputili su se na prelepe plaže u okolini Mombase, gde je Mioljub Jelesijević načinio egzotične fotografije sa manekenkom Vini Kibujom, koje će kasnije biti proglašene najboljim fotografijama Ilustrovane politike za 1975.
A šta je posle bilo s automobilima s ekspedicije? Oni su se iste godine vratili brodom iz Mombase do Rijeke, odakle su ih članovi ekspedicije vozili nazad do Kragujevca. Raspoređeni su po filijalama Zavoda ,,Crvena zastava“ i, nakon amortizacije, prodati.
Precizne dokumentacije o njima nema, ali se Klubu Zastava 101 javio bivši načelnik Servisne službe u Skoplju Borislav Matev, koji je potvrdio da je, nakon ekspedicije, ,,salonac“ KG-508-55 bio dodeljen upravo njegovoj radnoj jedinici. Na podu, a ispred prednjeg desnogsedišta, nalazio se zavaren mali sef za pasoše i novac.
Od slave do zaborava i nazad
Očekivano, veliki broj domaćih medijskih kuća je pratio napredovanje ekspedicije. Informacije su bile prenošene telefonom i teleksom, a fotografije su se slale avionskom poštom. O dogodovštinama zastave 101 izveštavali su i strani mediji, naročito oni iz zemalja kroz koje je ekspedicija prolazila. Po povratku, TV Beograd je emitovao nekoliko emisija s kadrovima iz filma.
Ipak, priča je vremenom pala u zaborav. Tek početkom 21. veka o ovom neverovatnom poduhvatu ponovo je počelo da se piše, priča i govori. Na inicijativu Milana Rakočevića i uz odobrenje Branka Baletića, od 2023. film snimljen tokom ekspedicije je postao dostupan na Jutjubu.
Autor Novica Marković
Fotografije su autoru teksta ustupljene za objavljivanje iz lične arhive Milana Rakočevića. Autori su Mioljub Jelesijević i Milan Rakočević
Izvor: Borba-online.rs
