Nemačka je sedamdesetih godina bila ekonomski motor Evrope. To je prvenstveno bilo zahvaljujući autoindustriji, koja je izbacivala jedan bestseler za drugim. Volkswagen je lansirao Golf, Opel Kadett, a BMW je zaista dobijao na zamahu sa Serijom 3. Ali Mercedes-Benz ih je sve ostavio u prašini, navodi Klix.ba.
To je bilo prvenstveno zahvaljujući jednom modelu, Seriji W123, koja je u serijsku proizvodnju ušla 1975. godine. Dizajn je potpisao proslavljeni Bruno Sako, razvoj od strane Fridriha Gajgera. Mercedes je tada izričito dao prioritet pasivnoj bezbednosti, visokoj udobnosti i jednostavnosti održavanja. I nadmašio je samog sebe u svim tim oblastima.
Trokraka zvezda se ponosno isticala iznad rešetke hladnjaka. Bilo da su bili doktori, preduzetnici, farmeri, ministri ili taksisti - svi su sedeli za istim volanom. Samo veličina motora je otkrivala da li je neko lekar ili taksista koji još uvek čeka mušterije.
Serija W123 se proizvodila između 1975. i 1986. godine, nije bila samo vozilo - bila je to automobilska verzija samostojeće kuće. I način života koji je zračio bezbednošću, prosperitetom i buržoaskom klasom.
Ponuda Mercedes-Benz modela za prosečnog građanina bila je izuzetno široka: od 200D, čijih je 55 KS ozbiljno testiralo strpljenje, do 280E, koji je, sa šest cilindara i 185 KS, bio ozbiljan motor. Između toga, sve što je čoveku moglo da zatreba – kupei za pop zvezde, karavani za novu svest o slobodnom vremenu i, naravno, duge limuzine za predsednike ili velike hotele.
Mercedes W123 je bio toliko robustan da su kontrolori na tehničkom pregledu vozila odustajali od pregleda, jer su bili s jedne strane frustrirani, a s druge impresionirani jer su ovi Mercedesi bili toliko dobro napravljeni da praktično nisu imali šta da kontrolišu. Automobil je jednostavno bio preterano pouzdan.
Teoretski, obični 200D je morao da pređe približno milion kilometara pre nego što je pokazao bilo kakve ozbiljne znakove habanja. Nije ni čudo što su taksisti poštovali ovaj nepoderivi automobil. Ukratko: W123 je bio sigurna kupovina, a cenovno je bio prilagođen širem sloju kupca bez obzira na to koliko su novca imali.
W123 je bio zvezda i u Americi. Nelson Rokefeler je preferirao Mercedes-Benz 300D u odnosu na Cadillac, Džon Lenon je krstario Njujorkom u belom karavanu, a Lejdi Gaga i dalje vozi turbodizel 300D u boji China Blue. W123 je oduvek bio "najkul" dizelaš na svetu – iako je ostavljao trag čađi na Petoj aveniji sa svakim ubrzanjem.
A onda te boje! Cayenne narandžasta, Sahara žuta, Caledonian zelena – ulazak u njega se osećao kao da ulazite u bakin dnevni boravak sa tapaciranim nameštajem i zidnim elementom. Oni koji bi skinuli oznaku modela sa zadnje strane, mogli su se komotno pretvarati da se ispod haube nalazi veći motor od skromnog četvorocilindraša.
Kad bi potpisali ugovor i uplatili avans, zapadni Nemci su morali da čekaju i do tri godine na novi Mercedes W123. Iako ne baš toliko dugo kao na Istoku za Trabant, strpljenje je i dalje bilo potrebno i na Zapadu. Uprkos svim otežavajućim okolnostima, tokom 11-godišnje proizvodnje, gotovo 2,7 miliona jedinica sišlo je sa montažne trake. Njegov kvalitet i dugovečnost ostaju nenadmašni do danas – prava banka čelika.
Izvor: Klix.ba
Foto: Arhiva Autoblog.rs / Mercedes
Video: Vrele Gume / Zoki PH