Nakon rivaliteta superautomobila koji su 1980-ih godina pokrenuli Ferrari F40 i Porsche 959, u Ferrariju su za svoj novi ultimativni model izabrali jedinstveni pristup – maksimalni doživljaj osećaja vožnje bolida Formule 1. Zato je odlučeno da F50 bude otvoreni dvosed sa targa konfiguracijom i tvrdim krovom koji se po potrebi može skinuti.
Naviknuti na superiornost, ljubitelji Ferrarija su očekivali da naslednik modela F40 svojim performansama (naročito maksimalnom brzinom) nadmaši tada najbrže automobile na planeti, ikone 1990-ih kao što su Jaguar XJ220 i McLaren F1.
Ipak, to se nije dogodilo jer maksimalna brzina nije bila prioritet kod razvoja F50. Mnogi su bili razočarani i uprkos činjenici da je Ferrari u Ženevi 1995. godine predstavio svojevrsni bolid Formule 1 „maskiran“ u automobil koji je legalan za vožnju u redovnom saobraćaju. Dizajn potpisuje Pininfarina, a kao inspiracija je poslužio koncept Mythos iz 1989. godine.
Ferrari F50 u određenoj meri podseća na F40, najviše zbog velikog zadnjeg spojlera koji je zaobljeniji i harmonično integrisan u bokove karoserije. S druge strane, prednji deo nije toliko ubedljiv. Na to su ključno uticali odvojeni žmigavci ispod ovalnih farova koji su „licu“ F50 smanjili agresivnost. Ali ne dajte se zavarati, jer to se radikalno menja kada se Ferrari F50 vidi uživo.
Naime, ovaj drumski bolid u stvarnosti izgleda neuporedivo bolje nego na fotografijama. Fantastičnom utisku najviše doprinosi kombinacija ekstremno niske i široke karoserije sa zavodljivim zaobljenim linijama i upečatljivim otvorima za vazduh. Kada sam ga pre mnogo godina video uživo, sve priče o tome da je Ferrari F50 estetski inferioran u odnosu na F40 su pale u vodu. S obzirom na to da sam imao „bliski susret“ sa oba modela, F50 mi definitivno izgleda atraktivnije.
Enterijer je relativno jednostavan, ali sa digitalnom tablom sa instrumentima i standardnim klima uređajem nije preterano spartanski. Postignut je odličan balans između minimalističkog stajlinga i klasičnog sportskog ambijenta. Uostalom, kome su u ovakvom automobilu potrebni ekrani na dodir i mnoge druge novotarije današnjeg vremena?
Ferrari F50 pokreće atmosferski V12 motor zapremine 4,7 litara sa pet ventila po cilindru. U pitanju je derivat agregata iz bolida Formule 1 koji su 1990. godine vozili Alain Prost i Nigel Mansell (Ferrari 641). Maksimalna snaga je 520 KS pri 8500 obrtaja u minutu, a na zadnju osovinu je prenosi šestostepeni manuelni menjač. Specifična snaga iznosi čak 111 „konja“ po litru zapremine, a Ferrari je odlučio da u F50 ugradi konvencionalne ventile umesto pneumatskih koje koristi motor Formule 1. Atmosferski V12 sa visokim obrtajima i fenomenalnim zvukom je glavni argument sve brojnijih entuzijasta koji Ferrari F50 smatraju još boljim od F40.
Ubrzanje od 0 do 100 km/h traje 3,8 sekundi, a maksimalna brzina iznosi 325 km/h. Krug na fabričkoj test stazi Fiorano je prešao za 1 minut i 27 sekundi, što je za 2,6 sekunde bolji rezultat od Ferrarija F40.
Šasija je u potpunosti napravljena od ugljeničnih vlakana, pa je masa karoserije skromnih 1230 kg. Horizontalne opruge i amortizeri su takođe slični bolidu Formule 1, kao i elektronska kontrola oslanjanja. F50 nema ABS i servo uređaj, a za kočenje su zaduženi Brembo diskovi sa aluminijumskim čeljustima sa četiri klipa. Specijalne petokrake felne su izrađene od magnezijuma i postavljene na pneumatike dimenzija 245/35 ZR18 na prednjim i 335/30 ZR18 na zadnjim točkovima.
Ferrari F50 je između 1995. i 1997. godine proizveden u samo 349 primeraka, i to u pet različitih boja – Rosso Corsa (302 primerka), Giallo Modena (31), Rosso Barchetta (8), Argento Nürburgring (4) i Nero Daytona (4).
Vrednost ovog Ferrarijevog V12 dragulja se trenutno kreće oko cifre od 5 miliona evra, uz tendenciju daljeg rasta. Tome doprinosi i činjenica da je F50 poslednjih godina najzad počeo da izlazi iz senke svog legendarnog prethodnika.
Autor: Miloš Vasin
Foto: Ferrari / RM Sothebys / Collectingcars.com
