Aktuelna Opel Zafira može da smesti do osam osoba, dok Combo može da preveze do sedam putnika. Ponudu će uskoro dopuniti nova Frontera, koja će opciono imati sedam sedišta, a koja je predstavljena povodom obeležavanja '125 godina proizvodnje automobila u Opelu'. Ova vozila za prevoz više osoba su imala 'prethodnicu' u originalnoj Zafiri. Predstavljena je 1999. godine.
Tako je pre 25 godina krenula i priča oko inovativnog sistema sedišta Flex7. On je postavio nove standarde prilagodljive unutrašnjosti, za što je Zafira kasnije dobila brojne nagrade.
Zafira dugačku 432 cm, široku 174 te visoka 168 cm bila je pripadnik tada relativno mladog segmenta kompaktnih monovolumena. U odnosu na brojne kasnije modele, odlikovala ju je lagana konstrukcija. Naime, prva generacija je imala samo 1390 kilograma. Efikasnost je dokazivala i kroz nizak koeficijent otpora vazduha od 0,33. Čisti dizajn i dugo međuosovinsko rastojanje su kombinovali eleganciju i funkcionalnost. Nisko težište i moderna DSA (Dynamic SAfety) šasija su garantovali veliku stabilnost i bezbednost tokom vožnje.
Već pomenuti sistem sedišta Flex7 je doveo Zafiru tada na brojne naslovne strane auto magazina. Bio je prvi monovolumen koji je nudio prilagodljivu unutrašnjost za prevoz do sedam putnika bez potrebe za mukotrpnim uklanjanjem teških sedišta. Pametni sistem sedišta Flex7 je postavio standarde potpuno prilagodljive unutrašnjosti. U petnaestak sekundi Zafira je mogla da se transformiše iz vozila sa sedam sedišta u vozilo s dva sedišta i do 1700 litara prtljažnog prostora. Nakon otključavanja i uvlačenja naslona za glavu, sedišta u trećem redu mogla su lako da se preklope i spakuju u odgovarajući prostor u podu vozila. Time se dobio potpuno ravan utovarni prostor. Time je naporno vađenje sedišta koja se privremeno neće upotrebljavati postalo prošlost. Suvozačevo sedište je takođe moglo da se preklopi u vodoravni položaj. Time su u Zafiru mogli da se utovare predmeti dugi do tri metra i istovremeno da se smeste četiri putnika. Sve to je pomoglo u osvajanju prestižne nagrade ‘Zlatni volan’.
Opelovi inženjeri su optimizovali rukovanje drugim redom sedišta u drugoj generaciji Zafire koja je došla na tržište 2005. godine. Zafiri se pridružio i model Zafira Tourer. Uz fleksibilnu unutrašnjost te veliki nivo prostranosti i udobnosti, tu je još bio panoramski stakleni krov kao i još neke inovacije. To su recimo aktivni tempomat i upozorenje na frontalni sudar.
Prva generacija Zafire je bila posebna po još jednom. Naime, tokom 2001., odnosno dve godine nakon predstavljanja, Opel je prikazao još jednu verziju. Naime, neki u Opelu su si postavili pitanje: ‘Da li sportski auto može da ima sedam sedišta ili, odnosno, da li monovolumen može da ima sportske vozne karakteristike?’ Odgovor na to pitanje je bila Zafira OPC. Kombinovala je karakteristike dva naizgled različita segmenta. U brojkama to znači 2,0 litarski turbomotor koji isporučuje snagu od 141 kW (192 KS) i 250 Nm. Takva kombinacija je omogućila ubrzanje od 0 do 100 km/h za 8,2 sekunde i najveću brzinu od 220 km/h. Time je Zafira OPC, predstavljena u jesen 2001., postala najbrži monovolumen tada dostupan u Evropi.
Iste godine je debitovao i jedan potpuno drugačiji pogonski sklop. Kao dodatak efikasnim benzinskim i dizelskim motorima, Zafira 1.6 CNG s pogonom na komprimovani prirodni gas je dopunila portfelj kao posebno ekonomično vozilo koje štedi gorivo i novac. Nudila je značajno smanjene emisije u poređenju s modelima s konvencionalnim benzinskim motorima i zadržala potpuno prilagodljivu unutrašnjost. Rezervoari gasa su bili smešteni ispod poda, a zahvaljujući konceptu ‘Monovalentplus’, vozač se mogao jednostavno prebaciti na benzinski pogon kada je to bilo potrebno.
Prva generacija Zafire je bila i pionir u korišćenju vodonikovih ćelija za vožnju bez lokalnih emisija. Tokom 2000. Opel je svoj razvoj gorivih ćelija napokon izveo na put u modelu HydroGen1 baziranom na Zafiri. Njegove vodonikove ćelije su snabdevale strujom trofazni asinhroni motor koji je davao 55 kW (75 KS) i 251 Nm. Godinu kasnije 20 primeraka modela HydroGen3 je došlo u ruke testnih kupaca. Snaga je povećana na 60 kW (82 KS), a vozila su razvijala najveću brzinu od 160 km/h. Na maratonu vozila s pogonom na gorive ćelije održanom 2004. dva modela HydroGen3 su prešla gotovo 10.000 km širom Evrope, od Hamerfesta u Norveškoj do Lisabona u Portugalu. Vozač Formule 1 i Opel DTM-a, Heinz-Harald Frentzen, takođe je 2005. osvojio Monte Karlo reli trku za automobile s alternativnim pogonom vozeći HydroGen3. Vozila s pogonom na vodonikove ćelije bazirana na Zafiri su utrla put savremenom modelu Opel Vivaro Hydrogen. Uskoro će ponuda privrednih vozila koja omogućavaju vožnju bez lokalnih emisija i brzo punjenje vodonikom biti proširena novim modelom Opel Movano Hydrogen.
Dok se prva generacija Zafire iz 1999. smatra pionirom prilagodljive unutrašnjosti koji je imao dovoljno prostora za prevoz svih članova porodice, Opel danas nudi širok raspon prostranih vozila za udoban prevoz putnika i opuštena putovanja. To uključuje trenutnu Zafiru s osam sedišta i Combo s najviše sedam. Uskoro stiže i Frontera, prvi Opelov kompaktni SUV koji može da prevozi do sedam putnika.
Izvor: Opel / Autonet.hr
