I ne samo za Fiat 600, već i za našeg Fiću, koji se kao Zastava 750 po licenci Fijata proizvodio i u Kragujevcu. U Italiji se proizvodio od 1955. do 1969. godine. Zajedno sa tamo mnogo poznatijim Fijatom 500, omogućio je motorizaciju italijanskih masa. Zbog pozadi postavljenog motora, bio je svojevrsni italijanski pandan VW „Bubi“. Ključnu ulogu u razvoju imao je Dante Đakoza, tehnički genije koji je stajao iza gotovo svih novih Fiatovih modela – od Topolina do modela 128.
„Prototipo 100“ prikazan ovde deo je kolekcije Stellantis Heritage Hub u Torinu. Ova kolekcija, srećom, nudi i detaljno objašnjenje o samom vozilu. Izloženi primerak je jedini preživeli od ukupno pet prototipova izrađenih između 1952. i 1954. u okviru tzv. Projekta 100, koji je trebalo da rezultira slavnim Fiatom 600.
Godine 1952, Dante Đakoza, tada šef Tehničkog odeljenja za motorna vozila, dobio je zadatak da razvije automobil koji bi odgovarao uslovima posleratne Italije: trebalo je da komforno preveze četiri osobe, da ima dovoljno prostora za prtljag i da se prodaje po ceni dostupnoj italijanskim porodicama. Projekat je predviđao masu od oko 450 kg i putnu brzinu ne manju od 85 km/h.
Nakon razmatranja više alternativa, Đakoza se odlučio za najjednostavnije i najekonomičnije rešenje: motor pozadi i pogon na zadnje točkove. Budući da je mala masa bila ključna za snižavanje troškova, odlučeno je da se koristi samonoseća karoserija koja objedinjuje putnički i motorni prostor, posebno konstruisan tako da bude što kompaktniji, sa vazdušno hlađenim V2 motorom zapremine 570 kubnih centimetara (motor iz starog Fiata Topolino). Kućišta zadnjih svetala, izrađena od livenog aluminijuma, istovremeno su služila i kao usmerivači vazduha.
Jedno bregasto vratilo pokretalo je klackalice, a motor je imao bočne ventile. Još jedna inovacija na prototipu bilo je potpuno odsustvo papučice kvačila: jedan od ciljeva projekta bio je da se napravi automobil koji je izuzetno intuitivan i lak za vožnju, ali i ekonomičan. Nažalost, sila potrebna da se ručica menjača pomeri prilikom svake promene stepena prenosa bila je prilično velika, a tri brzine su bile nedovoljne za automobil sa motorom od 600 kubika.
Nakon kratke faze testiranja, Đakoza je shvatio da bi ova tehnička rešenja zahtevala još mnogo godina razvoja i usavršavanja, pa je odlučio da pogonski sklop zameni konvencionalnijim – sa vodeno hlađenim rednim četvorocilindarskim motorom i menjačem sa četiri brzine. Taj raspored je u godinama koje su usledile postao klasičan za Fiat 600, pa i našu Zastavu 750. Po završetku testiranja, prototip više nikada nije korišćen. Danas se nalazi u stalnoj postavci Stellantis Heritage Hub-a u Torinu.
Izvor: Magazinauto.com
Video prilog: Quattroruote