Kada je u martu preuzimao DTM seriju, Gerhard Berger je izjavio da bi u njoj rado video četiri ili pet automobilskih brendova. Krajem jula, Mercedes je najavio da će na završetku 2018. napustiti šampionat i Bergeru preostaje da se baci u potragu ne za četvrtim ili petim, već za eventualnim trećim proizvođačem, koji bi popunio rupu nastalu povlačenjem kuće iz Štutgarta, istorijski najuspešnijeg DTM učesnika.
A da mu u tome neće biti lako, svedoče rezultati istraživanja nemačkih specijalizovanih medija. Oni su, pošavši od teze da je šampionatu za održivu budućnost potrebna bar još jedna marka, pokušali da utvrde koji bi brend bio voljan da stupi u DTM. I pri tom nije bila reč o premijum brendovima – sada bi bio dobar bilo ko, bez obzira na renome koji uživa na tržištu. Međutim, zainteresovanih jednostavno nema.
Krenulo se od Opela, koji je najslavnije dane u trkama na krugu doživeo takmičeći se u DTM-derivatu, ITC seriji, koju je i osvojio 1996. sa “opel kalibrom V6”. Po obnavljanju serije, 2000. godine, Opel je ponovo bio njen učesnik i zadržao se do 2005, u periodu daleko manje uspešnom za brend. Danas posvećen klijentskim programima u reliju i TCR kategoriji, Opel i zvanično odriče mogućnost novog DTM angažmana.
“O povratku Opela u DTM nema ni govora. Najavljeno povlačenje Mercedesa nema nikakav uticaj na strateška opredeljenja Opela u auto-sportu”, izjavio je sportski direktor kuće Jerg Šrot za Auto Bild motorsport/Speedwek.com.
Forda u DTM-u nema još od 1990. i tu se takođe ništa neće promeniti. Kada je u pitanju sport, i “plavi oval” gleda na drugu stranu.
“Globalni sportski angažman Forda proteže se na Svetski endurans šampionat s “fordom GT”, na Svetsko relikros prvenstvo s “ford fokusom”, na podršku “ford fijesti” u Svetskom relikros šampionatu i na Naskar u Sjedinjenim Državama”, objasnio je Volfgang Koplin, jedan od rukovodilaca nemačkog Forda. “Možemo da potvrdimo da nas ne interesuje ulazak u nemačku DTM seriju.”
Volvo je manji proizvođač od nemačke “velike trojke”, ali ga ipak krasi epitet premijum brenda. I on ima zanimljivu DTM prošlost: model “240 turbo”, znamenita “leteća cigla”, osvojio je titulu 1985. godine. Danas su, međutim, Šveđani angažovani u Svetskom turing šampionatu. Tamo ispunjavaju drugu godinu planiranog petogodišnjeg programa i u njoj se već bore za titule. Drugi, paralelni program u takvim uslovima nije zamisliv, bez obzira na tehničku osnovu kojoj bi se DTM u budućnosti mogao prikloniti – u prevodu, sve i ako serija u budućnosti usvoji turbo.
Ne treba zaboraviti da je Volvo pre nekoliko godina detaljno analizirao sportsku scenu kada je odlučivao o svom sledećem sportskom projektu. U tadašnjim razmatranjima DTM je uzet u obzir, ali je izbor pao na WTCC. Takođe, poznat je i stav Aleksandra Murdževskog – koncept svetskog prvaka i osvajača olimpijskog zlata nikom ne treba objašnjavati, dok sa statusom osvajača DTM ili sličnog prvenstva to već nije slučaj.
Alfa je verovatno najpoželjniji brend za DTM i Berger je brzo po stupanju na dužnost najavio da će se potruditi da je dovede. Italijani sada imaju i “đuliju”, auto koji bi odgovarao svrsi, ali izgleda da kompaniji Fijat Krajsler više odgovara da se eksponira u Formuli E, gde može da projektuje imidž “zelene mobilnosti”.
Postoji li još neki kandidat? Jens Markvart, danas šef BMW motorsporta, u toj ulozi može da zamisli Tojotu, čiji je menadžer nekada bio. Japanci imaju dva fabrička programa, Svetski endurans i Svetski reli šampionat. U ovom prvom, LMP1 klasa je u ozbiljnoj krizi posle povlačenja Poršea (ranije i Audija), koje je Tojotu ostavilo samu u konkurenciji hibridnih prototipova.
Teoretski, ako bi Tojota ocenila da je WEC u sadašnjem izdanju besmislen, i da joj ne ide u prilog da se trka sama protiv sebe, neko mesto bi se možda otvorilo za DTM. To je, ipak, samo teorija. U Kelnu, sedištu Tojota motorsporta GmbH, nisu želeli da odgovaraju na upit nemačkih medija o mogućem DTM angažmanu, a sasvim je moguće da o njemu i ne razmišljaju.
U nastavku spekulacije, ulazak Tojote u DTM zamisliv je posredstvom njenog brenda Leksus, a Markvart upravo tu varijantu vidi kao dobitnu i čak lako ostvarljivu: “To je premijum proizvođač, koji bi se vrlo dobro uklopio u našu seriju. Mislim da bi sa sedištem u Kelnu oni bili i te kako sposobni da jedan takav program postave na noge.”
Sve postaje još zamislivije ako se konačno dogodi unifikacija propisa DTM i japanske Super GT serije, u kojoj je Leksus već prisutan i uspešan. Ako nemačko prvenstvo usvoji 2.0 turbo koncept za 2019, onda Leksus za to takmičenje ima već praktično gotov proizvod.
Ovaj pregled stanja daje neveselu sliku – interesovanje je žestoko ograničeno, očigledni kandidati za treći DTM brend ne postoje. Zato Berger i poručuje da nove proizvođače ne može da izvuče iz rukava i ne isključuje varijantu da će DTM, bar u 2019, makar kao prelazno rešenje, morati da održe samo dve preostale kuće, Audi i BMW, kao što su takođe dve, Mercedes i Audi, održale šampionat od 2006. do 2012. Ipak, i ta buduća “knjiga od dva slova” postaće stvarnost samo ako i bordovi direktora u Ingolštatu i Minhenu budu uvereni da turing poduhvat ima smisla.
“Nemam gotov plan u tašni”, priznao je Berger govoreći za Štutgarter nahrihten. “Malo sam spavao, mnogo razmišljao i odmeravao. Najbolje je da ovako teška tema malo prenoći, da se pusti da sagore prve emocije, kako bi se onda trezveno i hladnokrvno pristupilo celoj stvari i tada se treba zapitati kako oceniti ovu situaciju i kako ići dalje.”
“Dve marke mogu da funkcionišu kao prelazno rešenje, četiri ili pet bile bi prava mešavina. Ali, jednostavno je prerano očekivati izjave o učesnicima DTM-a 2019.”, dodao je Berger i obećao da će prve ideje o tome šta i kako dalje biti izložene tokom idućih nedelja.
Izvor: Serbiaring.com
